Drugi je izveštaj Unmika iz 2003, koji je je u novembru te iste godine dostavljenom Tribunalu u Hagu. Prema tom izveštaju, čije sve detalje objavljuju "Vesti", vođe Oslobodilačke vojske Kosova zarađivale su i do 45.000 dolara od izvađenih organa samo jedne otete osobe. Izveštaj se zasniva na svedočenjima osmorice kosovskih i Albanaca iz Crne Gore, bivših pripadnika OVK.
U izveštaju se navodi da je između 100 i 300 ljudi oteto i traktorima i kombijima prevezeno u pritvorske objekte na severu Albanije koji su se nalazili u ili u blizini gradova Kukeš i Tropoje. Većina njih su bili muškarci srpske nacionalnosti sa Kosova zarobljeni u periodu od juna do oktobra 1999. Početkom avgusta te godine neki od njih (između 24 i 100), kako se navodi, prevezeni su sa severa Albanije u privatne kuće i industrijske objekte u blizini grada Burel, 110 kilometara jugozapadno od Kukeša. Zatvorenici su prevoženi i u pritvor u blizini mesta Peškopi, oko 50 kilometara istočno od Burela. Iz centralne Albanije potom su ponovo prevoženi, u malim grupama, do privatne kuće južno od Burela, gde je napravljena improvizovana klinika, piše u izveštaju Unmika.
Tamo su korišćeni medicinska oprema i osoblje da bi se zarobljenima vadili organi. Oni bi potom umirali. Njihovi posmrtni ostaci su sahranjivani u blizini. Organi su tranSPORTovani do aerodroma Rinas u blizini Tirane (oko 75 kilometara južno od Burela) i prevoženi van Albanije, piše u izveštaju.
Deo zarobljenih je prevezen u "kliniku" u blizini Burela, a u toj grupi je bio i manji broj žena sa Kosova, Albanije i istočne Evrope. Poslednja isporuka zarobljenih bila je u proleće ili rano leto 2000. godine.
Odgovarajući na pitanja Unmikovih istražitelja, četvoro svedoka je izjavilo da je direktno učestvovalo u tranSPORTu najmanje 90 etničkih Srba i drugih u pritvorske jedinice u severnoj i centralnoj Albaniji. Njih troje je izjavilo da je isporučilo zarobljene u kuću u Burelu, dok dva izvora tvrde da su učestvovali u sahranjivanju posmrtnih ostataka u blizini kuće, a jedan da je učestvovao u isporuci organa na aerodrom Rinas. Niko od njih, kako su izjavili, nije bio svedok medicinskih procedura.
U izveštaju Unmika naveden je i spisak desetoro Srba koji su, prema svedočenjima osmorice, odvedeni u Albaniju.
Vlastimira Stojanovića i Dragana Jaćimovića videli su u grupi Srba koji su tranSPORTovani iz Suve Reke u Albaniju krajem jula i početkom avgusta 1999. Zlatko Antić viđen je u grupi koja je sa lokacije u blizini Prizrena prevežena u Albaniju u istom vremenskom periodu. Siniša Vitošević, Gradimir Majmarević, Dragoljub Slavković, Mladen Vasić, Mileta Đukić i Pera Ristić, viđeni su u pritvoru u blizini Tropoje, takođe krajem jula i početkom avgusta 1999. godine. Slađanu Fan je video prijatelj jednog od svedoka u pritvoru u Preškopi u septembru ili oktobru 1999. godine.
Nisu slutili šta ih čeka
Jedan od svedoka opisuje kako je učestvovao u tri "isporuke" zarobljenih i leševa sa Kosova u Albaniju. Dva puta je prevozio zarobljene u "kliniku" u centralnoj Albaniji.
– Moja prva isporuka sa Kosova je bila 20. jula, druga oko 23. i poslednja početkom avgusta. Jednog jutra došao sam kod pretpostavljenog i on mi je rekao da mu je RZ zatražio da nabavi vozača za neki posao. Znao sam da je ta grupa opasna, jer su bili poznati po ubijanju Srba u Pašinom Selu. Rečeno mi je da bi trebalo da prevezem kamion od Peći do Prizrena – navodi svedok.
Pred Prizren, dodao je, rečeno mu je da skrene ka Suvoj Reci. Kamion je zaustavio kilometar nakon mesta Ljutoglav.
– Tamo je bilo 30 zatvorenika, među njima i jedna žena, kao i desetorica OVK vojnika. Zatvorenici su očigledno dugo pešačili. Bili su prašnjavi i prljavi, a neki od njih su imali modrice. Atmosfera je bila normalna, i na početku sam pomislio da će ih menjati za naše ljude. Jedan vojnik OVK je ispitivao par Srba. Jedan od njih je rekao da je Dragan Jaćimović iz Šilova. Imao je oko 40 godina – navodi svedok. – Ostali Srbi su bili iz Ratimlja, Oceruše i Gnjilana. Ljude su uterali u kamion.
Na izlasku iz Prizrena, kako dodaje, morao je da zaustavi vozilo zbog problema sa gumom.
– Kraj glavnog puta je prošla grupa od 15 zarobljenih Srba. Ispred njih je polako vozio džip sa pripadnicima OVK. Četvorica pripadnika OVK hodali su pored Srba. Stali su da zapale cigaretu. Među njima sam prepoznao Vlastimira Stevanovića iz Prizrena. Radio je kao konobar u Vojnom klubu u Prizrenu i imao je oko 30 godina. Nekoliko Srba je nosilo uniforme. Rečeno mi je da su zarobljeni iz MUP-a i vojske. Pitao sam jednog iz OVK šta će raditi sa njima. On mi je odgovorio da će vežbati seču drveća u Albaniji. Ta grupa je skrenula desno sa glavnog puta i prešla u Albaniju preko Paštrika. Mi smo vozili do Kukeša. Prešli smo granični prelaz Morine. Saobraćaj je bio veoma gust i niko nas nije zaustavio na granici. Izbeglice su se vraćale i bilo je puno kamiona koji su išli u oba pravca. Stigli smo u Kukeš oko četiri po podne. Kada smo tamo stigli, prešli smo na drugi put i skrenuli desno. Tamo sam ostavio Srbe – ispričao je pomenuti svedok.
