Miloševićev režim bio je na rečima najveći zagovornik "velikih i suštinskih promena". "Prelazak iz jugo-komunizma u švedski socijalizam" iz 1990, "Velika borba protiv kriminala" iz 1992, "Godina reformi" 1997, kao i "Obnova i izgradnja" iz 2000. godine, bile su velike akcije u vreme kada je Srbija postajala karikatura staljinizma, kada je kriminal cvetao, reforme bile zaustavljene, a zemlja obnavljana od istih koji su prethodno znatno doprineli njenom temeljnom upropašćavanju.
Posle 2000. godine su počele reforme, ali je njihova polovičnost i sporost zavisila ne samo od narodne neodlučnosti i zlovolje velikih sila, već i od stranačkih interesa Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Koliko je prva branila reformizam, toliko je druga štitila nacionalizam. Dakle, preglasno i premalo.
Društvo kakvo je naše nije lako menjati. Našu naciju čine u proseku najstariji stanovnici Evrope. Duboko je podeljena i najmanje integrisana od svih društava kontinenta. Poražena politički i moralno jugoslovenstvom, komunizmom i iskustvima raspada ove dve kobne političke građevine. Ojađena ratom u kome je učestvovala tek delimično, ali je zato poražena na svaki način osim vojno… Ostali smo taoci narodne većine kojoj je realni socijalizam godio, dok je za vreme njegovog trajanja malo stekla i još manje naučila. Vlade koje se od 2001. godine smanjuju u proseku svake dve godine, sprovode jedinu moguću politiku, po pravilu, bez uverenja, lišene vizije, spremnosti za veliki rad i na ličnu žrtvu. Upravo se zato naše promene često svode na kozmetiku.
U našoj javnosti brojni glasovi najavljivali su privredni kolaps i nemire za jesen 2009. godine, malobrojniji su oni koji su ovo očekivanje odložili za proleće ove godine. Dobar deo opozicije očekivao je vanredne parlamentarne izbore. Izbori danas deluju dalje nego u bilo kom trenutku tokom prethodne dve godine, dakle od majskih izbora 2008. godine. Zato sada, u iščekivanju novog pogoršanja inače hronične krize, ima reči o rekonstrukciji Vlade Cvetković-Dačić.
Ovih dana je Rasim Ljajić, ministar rada u Vladi Srbije, izjavio da je potrebna rekonstrukcija sadašnjeg kabineta. Ljajić je po prirodi svog resora u stalnim kontaktima sa narodom i jasno mu je koliko je duboko, veliko i ogorčeno nezadovoljstvo našeg sveta. Pošto je ova vlada osim zamrzavanja plata propustila da smanji broj svojih službenika, Ljajić se verovatno nada da bi ukidanjem nekih ministarstava država mogla da postigne neke uštede, kao i da olakša početak procesa smanjivanja svoje administracije. Ipak, rekonstrukcije srpskih vlada tokom protekle dve decenije nikada nisu donele posebnu promenu politike, a ni veće uštede (budući da ministri i njihova administracija imaju običaj samo da pređu na drugu dužnost).
Rekonstrukcije kabineta kod nas sprovode samo ukoliko vlada izgubi većinu u parlamentu ili ako članice vladajuće koalicije iz nekih razloga žele da zamene neke od svojih ministara. Pošto su poslanički mandati zavisni od volje po pravilu nedemokratskih uprava stranaka, gubitak većine je moguć samo ukoliko neka od članica napusti koaliciju. U ovom trenutku, izuzev stranaka nacionalnih manjina, nijedna od saveznica Demokratske stranke ne bi na izborima, posebno ukoliko bi ih skrivila, mogla da pređe izborni cenzus. Ako manjiske stranke izađu iz Vlade, vladajuća stranka i dalje može da računa na podršku nekoliko "nezavisnih" poslanika i naravno LDP-a, partije koja učestvuje u vlasti podržavajući vladajuću koaliciju u Beogradu. U tom slučaju bi moglo doći do rekonstrukcije Vlade. Ipak, kao i Nikolićeva stranka, LDP ulaskom u Vladu pre novih izbora rizikuje da izgubi deo birača, nezadovoljnih političkim pragmatizmom i kameleonstvom na rečima radikalnog stranačkog rukovodstva.
Takva rekonstrukcija narodu bi donela malo istinske promene. A sve dosadašnje uglavnom nisu bile ništa drugo do male ili velike rokade u prijateljskim šahovskim partijama vladajućih stranaka. Nedavni istupi opozicionih vođa, pre svega Tomislava Nikolića, koji pokazuje sve veću i sve nervozniju privrženost Evropskoj uniji, govore u prilog činjenici da ne treba očekivati veće promene u unutrašnjoj i spoljnoj politici naše države, čak ni ukoliko sadašnji kabinet padne i zameni ga drugi. Ušteda koju Ljajić spominje teško može da donese neki boljitak, osim možda duhovnog, siromašnim građanima. Pri tom, najveći broj onih koji izgube državnu službu nisu vešti i imućni ministri već, naprotiv, starije osobe koje će se posle svega nekoliko meseci životarenja na birou za zapošljavanje i same suočiti sa nemaštinom.
