Euforija koja je pratila vanrednu sednicu Skupštine u Prištini pre 14 godina kada je 17. februara 2008. godine usvajanjem deklaracije jednostrano proglašena nezavisnost Kosova, splasnula je kao mehur od sapunice, jer umesto države ova teritorija postala je moderna kolonija stvorena za američke potrebe na Balkanu.
Ni Prištinu ni Ameriku tada kao ni sada nije zanimala Rezolucija 1244 SB UN, po kojoj je Kosovo i dalje u sastavu Srbije, ali pod upravom UN, niti činjenica da krše sve moguće međunarodne norme i pravo.
Umesto države kolonija
Međutim, sladak ukus pobede kosovskih Albanaca, kako je vreme odmicalo polako je počeo da bude gorak. Gde je i šta je Kosovo posle toliko godina? Da li je u odnosu na prethodne godine napravili korak unazad?
Milisav Paić, diplomata u penziji i osnivač organizacije „Srpski spoljnopolitički krug“ kao odgovor na ova pitanje kaže sledeće:
– Kosovo ostaje instrument Zapada i pokušaj da preko njega stvore kontrolu nad celim ovim prostorom, uvlačenjem Kosova u zapadnu političku strategijsku i bezbednosnu strukturu. Ali, međunarodni uslovi nisu više kao što su bili pre 14 godina da bi tako nešto bilo realno – zaključuje Paić.
Kosovo tapka u mestu
Kako kaže, u ovih 14 godini na tzv. država Kosovo je postala gumeni balon koji je Amerika nametnula svojim partnerima i klijentima a koji se sada izduvao.
– Broj država koje priznaju tzv. državu Kosovo je smanjen sa 119 na ispod 100. Tako da ti pokušaji da se Kosova nametne kao tzv. nezavisna država jednostavno nisu uspeli. I ne vidim da posle 14 godina zemlje koje nisu do sada priznale Kosovo imaju bilo kakav interese da ulaze u neke formalne veze i odnose sa Prištinom – kaže Paić.
On smatra da se Priština tapka u mestu još od Briselskog sporazuma.
– Razgovori između Beograda i Prištine koji su koncentrisani, ili bi bar trebalo da budu koncentrisana na životna pitanja građana na KiM, nisu odmakla sa mrtve tačke. A ovo što radi Aljbin Kurti, pokušavajući da se nametne kao lider Albanaca u regionu, takođe ne prolazi. Sem Hrvata i Crne Gore, malo ko ima ozbiljan interes za formalne veze i susrete sa njima – ističe on.
Čvor je u ZSO
Kako stvari stoje, kaže Paić, takva situacija će da potraje, jer Zapad verbalno kritikuje Kurtija za njegove nepopustljive stavove, posebno na temu formiranja ZSO, ali nema stvarne spremnosti da se na njega izvrši ozbiljan pritisak.
– Sa strane se vidi da iza kulisa postoje ideje da se taj sporazum o ZSO revidira u korist Prištine i da se pretvori u nekakav NVO bez ikakvih stvarnih nadležnosti – napominje on.
Iz tih razloga se ne vidi, dodaje on, da uskoro može nešto ozbiljno da se desi vezano za Kosovo.
– KiM jednostavno ne može da dobije međunarodni legitimitet kroz ulazak u međunarodne organizacije, jer Srbija to ne dozvoljava, jer nije spremna na takozvano međusobno priznanje, i što se toga tiče nema izgleda da se to promeni, bez obzira ko je na vlasti u Srbiji, jer bi to izazvalo gnev naroda – veruje Paić.
Kurtijeva tvrdoglavost
On podseća da bi Priština, kako bi dobila de fakto priznanje, morala da pored saglasnosti Srbije obezbedi i saglasnost Rusije i Kine u SB UN, kojima za sada ne pada na pamet da menjaju svoj stav.
Inače, četrnaest godina od proglašenja nezavisnosti Kosovo dočekuje sa vladom Aljbina Kurtija na čelu koji je među građanima Kosmeta od omiljenog opozicionara postao omraženi lider.
Tvrdoglavost Kurtija da sa Beogradom sedne za sto samo kao ravnopravni partner, Evropskoj uniji je vezala ruke da Prištinu daju i davno obećanu viznu liberalizaciju. Kosovo nije uspelo da se domogne nijedne međunarodne organizacije za 14 godina, osim par sportskih, niti je uspelo da se sredi na unutrašnjem planu s obzirom da su građani razočarani zbog neispunjenih velikih obećanja, pre svega zbog ne- suočavanje sa korupcijom koja cveta na Kosovu.
Amerika očigledno smatra da je došlo zadnje vreme da se problem sa Kosovom reši, ali se nije nadala da će im na tom putu glavni problem praviti Kurti, koji hoće sebe da upiše u istoriju kao čoveka koji je Kosovu doneo stvarnu nezavisnost. Da ne govorimo o propaloj ekonomiji, odlasku omladine, nesuglasicama koje postoje oko poimanja OVK, ali i suprotnim stavovima oko dijaloga sa Beogradom i pričom o pripajanju Kosova Albaniji. Ukratko, mnogo je problema čije rešenje nije na vidiku te je tako i malo realnih razloga za slavlje.
