Iako bi se na prvi pogled mogle izvući pojedine paralele, stručnjaci sukobe na Kavkazu radije porede sa neki ranijim sukobima na Balkanu.
Etnička manjina koja je većina na delu teritorije susedne države o kojoj se vodi višegodišnji spor posle raspada socijalističke države.
Sve ovo može zvučati kao scenario za film o brojnim sukobima, pa i onim balkanskim – uključujući pitanje Kosova, ali i jermensko-azerbejdžanskog sukoba u oblasti Nagorno-Karabah.
– Sličnost može biti u tome da su sukobi nastali raspadom federalnih socijalističkih zemalja na kraju Hladnog rata. Međutim, mnogo su veće razlike nego sličnosti – upozorava za BBC na srpskom Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije, kome je oblast Kavkaza predmet istraživanja.
Događaji u Nagorno-Karabahu mogu biti važni za Balkan
Usred pregovora Beograda i Prištine o statusu Kosova i obnovljenih sukoba na Kavkazu, srpski šef diplomatije u tehničkom mandatu Ivica Dačić poručio je da događaji iz Nagorno-Karabaha mogu biti važni za Balkan.
– Ovo može da bude dobro upozorenje za sve u regionu koliko je malo vremena potrebno da se ponovo zapale neki stari sukobi i koliko je važno čuvati mir i stabilnost u čitavom regionu – poručio je Dačić.
Nagorno-Karabah je sastavni deo Azerbejdžana, ali njegovo stanovništvo je većinski jermensko.
Kad se Sovjetski Savez raspao krajem osamdesetih godina 20. veka, Nagorno-Karabah je ostao deo Azerbejdžana, ali ga kontrolišu separatistički etnički Jermeni koje podržava jermenska vlada.
Istraživač odnosa na Kavkazu Aleksandar Gajić kaže da se analogije sa sukobom oko Nagorno-Karabaha mogu mnogo snažnije povući sa situacijom u Hrvatskoj, tokom rata i raspada bivše Jugoslavije.
– Srpska situacija u Republici Srpskoj Krajini, kada Hrvatska proglašava ocepljenje od SFRJ, i podrška srpske i federalne vlasti je veoma slična situaciji na Južnom Kavkazu u vreme raspada SSSR – jedino su sukobi Jermena i Azera počeli ranije, još 1987. godine. Karabah je pokrajina koja je od kasne Antike naseljena Jermenima, ali je pod Turskim carstvom promenila etničku strukturu i naseljena je Azerima. Republika Srpska Krajina bila je nepriznata državna formacija nastala na prostoru Hrvatske za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, na teritoriji Banije, Like, Korduna i Severne Dalmacije – navodi Gajić.
Gajić kaže da je oblast za kratko vreme menjala administrativne upravljače.
– Formiranjem SSSR, Karabah je isprva bio smatran delom Jermenije, ali je naknadno doneta odluka da bude autonomna oblast u okviru Azerbejdžana – da bi se na taj način primirilo lokalno azerbejdžansko stanovništvo. Tokom 1980-tih godina, Jermeni pišu peticije Moskvi i žale se na diskriminacije, pritiske pri zapošljavanju jer su Azeri brojem nadvladali – objašnjava on.
Ipak, Gajić ukazuje i na jednu važnu razliku – pre svega, u ustavnim okvirima.
– Po sovjetskom Ustavu, autonomne oblasti imale su mogućnost izdvajanja iz federalne jedinice u kojoj se nalaze, što Ustav SFRJ nije dozvoljavao – dozvoljavao je samo pravo na izjašnjenje konstitutivnih naroda. Albanci na Kosovu i Metohiji nisu imali status naroda nego narodnosti – kada je Badinterova komisija konstatovala raspad Jugoslavije, niko nije osporavao da je Kosovo i Metohija autonomni deo Srbije, a secesija je izvršena međunarodnom intervencijom, osam godina kasnije – pojašnjava Gajić.
Azerbejdžan nije priznao Kosovo…
Ono što bi moglo da približi slučajeve Kosova i Nagorno-Karabaha jesu dugi pregovori bez očiglednih rezultata.
– Još od 1994. godine postoji Minska grupa OEBS-a koja se bavi rešavanjem ovog pitanja, a čine je Rusija, SAD i Francuska, ali do sada ništa opipljivo nije postignuto. Jedini uspeh je dolazak do opštih formulacija i načelnih poruka – dalje se nije odmaklo – kaže za BBC na srpskom diplomata Srećko Đukić koji je radio u bivšim sovjetskim republikama.
On kaže da je odnos prema krizama uslovio i odnose sa državama koje su uključene u konflikte.
– Azerbejdžan nije priznao Kosovo, a mi nismo priznali da je Nagorno-Karabah deo Jermenije, već da je deo Azerbejdžana. Uzroci nastanka ove dve krize u osnovi su različiti, a Srbija se nikad nije upuštala u diskusiju oko toga jer nam to i nije bio cilj. Međunarodna zajednica takođe ne stavlja znak jednakosti između Kosova i Nagorno-Karabaha – radije se svaki sukob posmatra kao sui generis, sa svim svojim posebnostima – ističe Đukić.
Srpski ministar inostranih poslova u tehničkom mandatu Ivica Dačić objašnjava da Srbija ima ambasadu u Azerbejdžanu, a trebalo je da je otvori i u Jermeniji, „pa se to odužilo, ali imamo diplomatu u Jerevanu koji sada obavlja diplomatske dužnosti.“
Kriza u devet tačaka
Naučni saradnik Karnegija, poznavalac Kavkaza, Tomas de Val objavio je na svom Tviter profilu analizu krize u Nagorno-Karabahu u devet tačaka.
- Nijedna strana nema monopol na pravdu. Obe strane imaju istorijsko pravo na Karabah. To je bilo mesto starog jermenskog carstva u dvanaestom veku i azerbejdžanske države u osamnaestom veku. Narodi su živeli zajedno, uglavnom mirno.
- U svemu ima mnogo propagande. Ne mogu obe strane biti u pravu, ali ne mogu ni obe grešiti – a često to rade u svojim zaključcima. Čitajte sva saopštenja obe strane sa dosta kritičkog duha.
- Azerbejdžan, poražena strana u sukobima devedesetih je strana koja bi imala koristi od upotrebe vojne sile da bi promenila stanje na terenu. To se gotovo sigurno i desilo u nedelju. I da, verovatno su odabrali momenat za koji su mislili da svet neće obraćati pažnju.
- Ovo ne znači da je jermenska strana miroljubiva. Dugo vremena oni nisu pristajali na suštinske razgovore o konfliktu. Način na koji nazivaju teritoriju izvan Nagorno-Karabaha koju su tokom devedesetih godina oslobodili čini ih pasivno-agresivnim sponzorom nasilja.
- Planinski teren, teško oružje koje nanosi sve više žrtava, blizina sela i gradova liniji sukoba znači da je za bilo koju od strana teško da pobedi u oružanom sukobu. Dalje borbe će samo voditi daljem krvoproliću, siromaštvu i mržnji.
- Ovaj sukob se razlikuje od drugih u post-sovjetskoj eri (Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovlje, Ukrajina) u kojima je Rusija imala ulogu na obe strane. Rusi ovde ne povlače konce, čak i kad bi to želeli.
- Na kraju, na Jermenima i Azerbejdžancima će biti da donesu strateške odluke kako da grade odnose i da naprave plan koji će voditi ka miru. To će se desiti jednog dana, ali krvoproliće odlaže taj dan jer stvara nepoverenje i strah.
- Mnogo vremena je izgubljeno. Poslednji ozbiljni razgovori vođeni su pre dvadeset godina. Umesto toga, kontakti su bili sporadični. Poslednja dva ozbiljna posrednika bili su Žirar Libaridijan i Vafa Guluzade, još devedesetih godina prošlog veka.
- Stranci mogu da pomognu da se postigne mirovni sporazum, ponude finansiju pomoć i, što je najvažnije, mirotvorce. Ali samo Jermeni i Azerbejdžanci ovo mogu da reše.
