Mi, stanovinici planete Zemlje, relativno živmo bezbedno u svemiru, zaštićeni atmosferom. Međutim, početkom izučavanja svemira, čovečanstvo je počelo da shvata koliko opasan može da bude spoljni svemir – kosmos…
Na Zemlji se gama-zraci proizvode u nuklearnim reaktorima ili nuklearnim eksplozijama,dok su u kosmosu, oni su njegov sastavni deo.
Od pre par godina mi nismo bili ni svesni da gama-zraci uveliko prožimaju svemir. Gornji slojevi Zemljine atmosfere te zrake vrlo efikasno apsorbuju. Bio je to pravi šok, kada su davne 1973. godine naučnici u Los Alamosu objavili da gama-zraci neprekidno prolaze kroz Sunčev sistem, izlažući povremeno i nas svom bombardovanju.
Slično talasima na okeanskoj obali, koji su glasnici žestokih oluja na otvorenom moru, bleskovi gama-zraka ukazuju na to da se negde u kosmosu dešavaju eksplozije ogromne snage.
Ali, gde su mesta tih svemirskih orkana odnosno oluja? To pitanje mučilo je astronome sedamdesetih godina. ….
Zemaljski satelitski detektori nisu bili selektivni u pogledu pravca. Delujući poput Gajgerovih brojača, a ne poput teleskopa, oni su registrovali celokupno zračenje koje su primali, ne kazujući ništa o njegovom poreklu.
Veliki korak napred u razjašnjavanju tog problema učinjen je 5.marta 1979.godine. Tada je uočen jedan „superblesak“, koji je trajao samo 0.2 sekunde i dostigao maksimum intenziteta veći od bilo kog gama-pulsa uočenog ranije ili kasnije. Srećom, Zemljani su bili spremni.
SAD i u to vreme SSSR, imali su devet satelita i sondi opremljenih detektorima gama-zraka. Neki od njih nalazili su se u Zemljinoj orbiti. Sovjetske sonde Venera 11 i 12 pošto su obavile misiju nadletanja Venere, obilazile su oko Sunca, a orbiter Pionir agencije NASA kružio je oko jedne druge planete.
Kako je superblesak gama-zraka pulsirao kroz Sunčev sistem brzinom svetlosti, aktivirao je jedan po jedan detektor. Pažljivim merenjem napredovanja pulsa ka raznim tačkama međuplanetske mreže, fizičari su mogli sasvim tačno da ukažu na mesto u kosmosu sa koga su gama-zraci emitovani.
Rezultat je predstavljao iznenađenje. Superblesak nije poticao iz naše galaksije, već negde iz magličaste svtlosne mrlje poznate kao N-49, locirane u nama najbližoj galaksiji, Velikom Magelanovom Oblaku.
Gama -zraci su prešli oko 170.000 svetlosnih godina da bi stigli do nas. Da bi se pojavili u jačini u kojoj su se pojavili, objekat u maglini N-49 morao je da za nekoliko minuta oslobodi toliko energije koliko bi Sunce oslobodilo za 10 milijardi godina !!!
Šta može da proizvede toliku energiju i, što je još važnije, da je najvećim delom oslobodi za 0.1 sekundu? Na važan trag uputila je sama maglina N-49.
Radi se o ostatku jedne supernove, kosmičkom otpatku jedne zvezdane eksplozije – masivnoj, neverovatno gustoj neutronskoj zvezdi.
Ovi bizarni krajnji proizvodi zvezdane evolucije sadrže ekvivalent od miliona Zemljinih masa u kugli prečnika samo 15 kilometara. Njihova mala veličina i površinska gravitacija do 300 puta veća od Zemljine, čini ih jedinstvenim u pogledu mogućnosti trenutnog emitovanja enormnih količina energije.
Ne zna se tačno šta je izazvalo neutronsku zvezdu u maglini N-49 da pre nekih 170.000 godina izbaci prema nama blesak gama-zraka. Jedna mogućnost je zvezdani potres (kao zemljotres na Zemlji). Nešto, ponovo ne možemo da kažemo šta, moglo je izazvati neutronsku zvezdu da naglo preformira svoju strukturu, kao što se dešava sa Zemljom za vreme zemljotresa, samo na neuporedivo većoj skali.
Da li je to zaista pravo objašnjenje za superblesak od davnog 5.marta 1979. Ako se i otkrije, čak ni tada nećemo biti sigurni da je superblesak proizveden istim mehanizmom koji izaziva manje bleskove gama-zraka kakve obično vidimo.
