Prošle godine u maju, tokom korone i zaključavanja, Branislav Jovanović, rođeni Sarajlija, doneo je odluku sa suprugom Zoricom i odselio se iz Australije za Srbiju.
Danas se sve veći broj naših sunarodnika odlučuje na ovaj korak, a u želji da vam približimo šta sve očekuje povratnike, razgovarali smo sa Branislavom.
Koji su bili vaši motivi za povratak?
– Osećaj pripadnosti nekome i nečemu duboko je usađen u nama, i to nas je najviše motivisalo da se vratimo. Ni za vreme bombardovanja, koje smo proveli u Srbiji, nismo se pokolebali iako sam, bar ja, imao priliku da tada napustim zemlju besplatnim letom! Još davno smo zaključili i, Zorica i, ja da nam više vredi provoditi vreme pored Dunava ili u hladu smrča i omorika na nekoj od naših prelepih planina nego posedovati dve kuće u Australiji.
Sam povratak za Branislava i Zoricu nije bio jednostavan. Prvi problem, u maju prošle godine, bile su avionske karte i dozvole za izlazak iz zemlje.
Da su mogli i da naslute kakve ih prepreke očekuju na putu odlaska za Srbiju, verovatno bi se obratili agenciji.
Jednostavna situacija nije bila ni sa transferom novca.
– To je bio još jedan rebus koji nas je čekao da ga rešimo. Trebalo je da prebacimo novac iz Australije. Godinama smo koristili onlajn bankarstvo i sami sebi prebacivali novac u australijskim dolarima, ali kako više nije bilo moguće prebaciti valutu, već bi morali da ih zamenimo u evro, funtu ili američki dolar, shvatili smo da bi nas to mnogo koštalo, ako bi uradili preko banke. Konverzija je tada bila oko 5,5 odsto, što je za nas neprihvatljivo, jer nam je to ličilo na ucenu i pljačku..
Obratili ste se Beoexportu?
– Da, poučeni iskustvom sa avio kartama obratili smo se Beoexportu. Pre toga proverili smo nekoliko finansijskih institucija koje vrše transfer novca. Sve su bile povoljnije od banaka, ali sa nešto komplikovanijom procedurom i uz rizik da ne znamo ko su i šta možemo da očekujemo. Kada smo uporedili sve njihove ponude na našu sreću Beoexport je bio najbolji i sa punim poverenjem smo posao poverili njima. I nismo pogrešili jer pored povoljnosti, uzeli smo u obzir da se radi o našim ljudima, sa skoro tri decenije iskustva u radu, i u slučaju bilo kakve potrebe znali smo kome možemo da se lično obratimo.
Kako ste se snašli u Srbiji?
– Sa relativno malim ulaganjima, po australijskim standardima, ovde imamo veoma komforan život samo na desetak minuta od centra Novog Sada koji odiše lepotom stare arhitekture Dunavske ili Zmaj Jovine ulice, pešačkim zonama sa desetinama kafana. Šetnja do Petrovaradinske tvrđave je povratak u romantično vreme, praznik za oči i meka za mlade u vreme Exita. Više od pet kilometara atletske, biciklističke i pešačke staze pored samog Dunava je ono što svakome, kako mladima tako i penzionerima, može da pruži više od bilo koje teretane ili šoping centra. Ako dodam da kola koristimo samo ako idemo u velike nabavke, a za sve ostalo nam je dovoljan bicikl ili idemo peške, onda je razumljivo da živimo bez stresa. Ovde još uvek posećujemo jedni druge bez najave, tek tako svratimo na kafu kod komšije … Zar novac može da nam nadoknadi sve to?!
Povratak – prava odluka
– Nemamo ni najmanju dilemu oko toga da li smo doneli pravu odluku kada smo odlučili da se vratimo. Mir koji imamo ovde, u Australiji nismo imali. Na prvom uglu kupujemo hleb, par koraka dalje sve ostalo što nam treba. Na pijacu idemo radi šetnje i druženja, i to je ono što nas raduje. Još uvek može da se nađe paradajz iz snova, ono što smo zaboravili da je nekad postojalo. I ne samo paradajz. Istina, i ovde vreme čini svoje, i sve se polako menja, ali će se još dugo živeti po starim, a nama dragim, obrascima – iskreno će Branislav.
Prijatelji, rodbina, druženje…
– Supruga Zorica često posećuje rodbinu i prijatelje, a meni ne propuštam druženja do kasnih sati, često i iza ponoći, sa drugovima i prijateljima u šahovskom klubu. Svaki lep dan provodimo na brojnim novosadskim biciklističkim stazama. Nama nekako sve ovo više odgovara od RSL klubova u Australiji – kaže naš sagovornik.
Nigde kao u Srbiji
– Veće je zadovoljstvo popiti kafu i kiselu vodu u restoranu, gde vas konobar usluži, a na stolu stoljnjak, nego pojesti najbolje jelo u restoranu gde vas slikaju i skeniraju, i gde sami morate da idete do šanka da naručite jelo i piće, a onda vam zazvoni zvonce i sami sebi servirate na plastičnom stolu bez stolnjaka. Naravno, uz dužno poštovanje, divnim Ozi restoranima i njihovom osoblju koje nije prihvatilo tu subkulturu “samoposluge na plastičnom stolu“ uz prethodno skeniranje – iskren je Branislav.
