Na današnji dan 1914. godine počela je Kolubarska bitka, najveća koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, na frontu širokom oko 200 kilometara od Beograda do Guče – posle mesec dana borbi potučene su Peta i Šesta austrougarska armija pod komandom generala Oskara Poćoreka.
Pošto su agresori okupirali Beograd, Šabac, Valjevo, Užice i celu severozapadnu Srbiju, počinivši masovne ratne zločine nad civilima, na Kolubari se, za vojne eksperte, dogodilo čudo.
Tri srpske armije – koje su se našle u naizgled bezizlaznom položaju – u silovitom kontraudaru, tokom višednevnih žestokih okršaja, potpuno su razbile neprijatelja i do 15. decembra 1914. isterale iz Srbije poslednjeg austrougarskog vojnika, izuzev 42.538 zarobljenih.
Tokom bitke poginulo je više od 57.000 austrougarskih vojnika i oficira, a Srbi su zaplenili veliku količinu ratnog materijala i oružja, uključujući dva aviona, više od 140 topova, 3.500 vozila s municijom i 60.000 pušaka.
Na srpskoj strani stradalo je oko 22.000 boraca, a više desetina hiljada je ranjeno.
Izuzetne zasluge za pobedu imao je general Živojin Mišić, unapređen posle bitke u čin vojvode. Prva armija, kojom je komandovao, izvršila je između 29. novembra i 2. decembra odlučujući proboj na Suvoboru.
Dva dana uoči Kolubarske bitke, u noći 14. novembra, komandant Prve armije general Petar Bojović je ranjen i zbog toga povučen sa dužnosti. Vojvoda Radomir Putnik odlučio je da za komandanta postavi generala Živojina Mišića.
Suočen sa probojem fronta i sopstvenom procenom da bi povlačenje po naredbi srpske vrhovne komande od 26. novembra dovelo do potpunog kraha Prve armije, Živojin Mišić samoinicijativno donosi odluku o povlačenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdaje naredbu da se sa izvršenjem počne rano izjutra 29. novembra.
Mišić predočava svoju odluku srpskoj vrhovnoj komandi i ostaje pri njoj iako mu je predočeno da će zbog njegove odluke dodatno biti pogoršan, ionako težak, položaj ostalih srpskih trupa, a da će Beograd, kao prestonica, biti praktično predat bez borbe.
Uprkos pretnjama vrhovne komande, Mišić je izveo svoj plan do kraja. Posle odmora od nekoliko dana i kada je stigla puščana i artiljerijska municija, naredio je da pešadija dobro nišani, a da sve druge baterije otvore vatru kada primete neprijatelja. Kada komandanti osete pometnju kod neprijatelja treba krenuti u energičan napad.
Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizovala, prešla u kontraofanzivu i nanela neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo Prve armije i koncentrisanog udara na neprijatelja, koju je izveo Živojin Mišić izučavana je na vojnim školama širom sveta.
Kolubarska bitka je značajna i po tome što obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno, već su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.
Kada su se srpskim vojnicima pridružile i armije pod komandom Stepe Stepanovića i Pavla Jurišića Šturma – katastrofa austrougarske vojske bila je potpuna. Srpska vrhovna komanda mogla je da objavi da nema više austrougarskih vojnika, samo zarobljenika.
Za mnoge je Mišićevo unapređenje bilo iznenađenje, jer je regent Aleksandar tražio da bude suspendovan zato što je dve godine ranije imao verbalni duel sa njim.
„Morao sam da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kada je drugi već nisu imali“, objasnio je kasnije kralj Aleksandar Prvi Karađorđević.
