Košarkaška reprezentacija Srbije nije uspela da u finalnom meču kvalifikacionog turnira savlada Itaiju i plasira se na Olimpijske igre, a posle poraza oglasio se i selektor Igor Kokoškov.
On je u opširnom intervjuu za portal 24sedam.rs objasnio šta se sve dešavalo u timu tokom priprema i samog turnira, ali i odgovorio na brojna pitanja koja se tiču neigranja pojedinih igrača, a govorio je i o svom statusu, kao i o budućnosti srpske košarke.
Između ostalog, Kokoškov je i odgovorio brojnim srpskim trenerima koji su uputili kritiku da bi igrači trebalo „da se potuku“.
– Pričam o tom fizičkom kontaktu, nešto što je dolazilo od nekih nazovi eminentnih trenera koji kažu da je možda bolje da su se potukli. Mislim da iz pedagoškog, trenerskog aspekta tim igračima treba ponuditi nešto bolje sem fizičkog kontakta na poluvremenu. Bio sam u mnogim timovima gde nije bilo fizičkog kontakta na poluvremenu, a gde je tim pobedio utakmicu ili turnir ili sezonu. Desile su se stvari zbog kojih nismo pobedili utakmicu, ali taj deo vezan za dramu je ružan. Huškamo svoju decu jedan na drugog. Mislim da to treba da snose odgovornost i mediji i sportski radnici koji to potenciraju. Nemoguće da ne možemo tim momcima da ponudimo nešto bolje, i pedagoški i trenerski, sem da se fizički obračunavaju jedan sa drugim – kritikovao je Kokoškov izjave legendarnog trenera i čelnog čoveka OKK Beograda.
Osvrnuo se Kokoškov i na kritike o tome da je u timu bilo „previše demokratije“.
– Mnogo, mnogo mi smeta još jedna stvar, pogotovo od kolega, od kojih su neki odavno završili svoje karijere, a neki možda nisu ni imali priliku da rade na tom nivou, jeste moj tajm-aut, sa mojim stručnim štabom. Rečenica “mnogo demokratije” – pa to je i politički nekorektno. Ljudi koji su u ozbiljnim godinama da imaju takve izjave – neka im je na čast. Kažem, reći “previše demokratije” je politički nekorektna izjava. Za to neko treba da odgovara (smeh). Ali, nisam ja avangarda, nisam ja ni izmislio košarku, ni vođenje utakmice – rekao je Kokoškov.
Neizbežna tema je bio Nikola Jokić za kog je istakao da kao najbolji igrač sveta uvek ima mesta u timu Srbije, ali da je potreban drugačiji pristup.
– Mora da se šalite? Pitanje “da li bi Jokić nešto promenio?” Jokić je u ovom trenutku najbolji košarkaš sveta. Pogledajte šta se dešava Sloveniji, koja nije mogla da prođe kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, koja je gubila od Belorusije, molim vas. Imali su jako loša poslednja dva leta i pojavljuje se alfa mužjak, njihov Jokić, pojavljuje se Luka (Dončić) koji je u ovom trenutku top 5 igrača sveta i sve se menja. I medijski i svlačionica i trening. To su ljudi koji su magneti. Pogotovo ako je tvoj najbolji igrač najbolji dodavač sveta, što su i jedan i drugi. Ne najbolji strelac, nego plejmejkeri. To menja i u energiji i samopouzdanju o kome pričamo i motivaciji… Svi smo mnogo bolji. Sama činjenica da najbolji igrač sveta ne igra – to su dva potpuno druga tima.
– Mi treba da budemo pametni i kao košarkaški narod i kao veliki stručnjaci koji iz kafića obraćaju narodu i time ne pomažu, ali i njima čast; reakcija koju mi imamo prema Nikoli sigurno neće pomoći da on priđe i da se oseća bliže nacionalnom timu. Mi imamo svoje živote, svaka porodica ima svoje probleme i odluke koje donosi i mi o nekim stvarima ne pričamo. A svaki košarkaški tim je porodica. Moj predlog je da budemo malo racionalniji. Nikola je verujem još u razvoju, on nije na vrhuncu karijere. Naša reakcija ne pomaže da on priđe nacionalnom timu, bez obzira što postoje razlozi za njegovo neigranje. On je najbolji igrač sveta, sigurno nam je mnogo nedostajao i sve bi to bilo drugačije, ali postoje objektivni razlozi i treba da ga podržimo tu, šta god da se desilo. Najvažnije takmičenje svakog tima je ono sledeće. Za nas su Olimpijske igre završene pre nekoliko dana i nacionalni tim kao program se fokusira na sledeće takmičenje. Treba da budemo malo pametniji svi zajedno, jer nacionalni tim nije obaveza nego zadovoljstvo. On treba da prihvati nacionalni tim i da bude njegov, jer tim pripada igračima, pogotovo najboljim igračima.
Pričao je o svom statusu na klupi reprezentacije, nije govorio o eventualnom napuštanju klupe.
– Što se tiče mog statusa, ja sam u ovo ušao velikom emocijom, željom da se vratim kući. U Americi sam imao prilike da kroz rad i rezultatima koje sam napravio, imao sam priliku da upoznam predsednika SAD. Ne govorim da bih se hvalio, nego šta sam doživeo. I u toj Gruziji sam radio i imao prilike da rezultatima dobijem državno priznanje i da mi se zahvali i Slovenija… Meni je to jedina želja bila, da ovde osvojiš nešto lepo i kvalitetno i kad napustiš tim, da ostaviš trag iza sebe. To je jedini motiv. Tu sam jer sam dobio poverenje ljudi iz Saveza. Vezano za moju odluku, sigurno da nije prijatan momenat, ali odluka vezana za moj status u reprezentaciji je vezana pre svega, da vam kažem iskreno i najiskrenije, za porodičnu situaciju.
– Ovakvo iskustvo koje sam, nažalost, imao u ovim okolnostima – jednostavno je nemoguće. Vraćam se na prozore. Imao sam četiri aktivnosti ido sada. Ovi prozori su komična situacija. Mi smo u prozorima izrotirali 31 igrača. Ja se zaista osećam nemoćno, niti imam kontinuitet, ni materijal, ni vremena. Ti “prozori” su jedan tragikomičan koncept koji nažalost postoji. Da ne govorim o letnjem radu, gde smo imali još smešniji koncept, nula vremena sa nula prilika da se radi. Ja se trenerski osećam nemoćnim jer ne znam kako da pomognem ovom timu. Kao što je emotivna bila odluka da preuzmem ovaj program, tako je emotivno vrlo bitna i porodična situacija i porodica. U ovom trenutku najiskrenije ne znam. Ne postoji dublja analiza od ovog što sam vam izneo. Ne postoji dublje od ovoga. Ne postoji materijal s kojim možemo da radimo.
