Ličnost kojoj Srbija neizmerno duguje svakako je italijanska književnica i novinarka Marilina Rakel Veka (Marilina Rachel Veca). Čak dve decenije bori se u ime Srba sa Kosova i Metohije za pravdu u želji da njihov glas i vapaj dopru do ušiju onih koji drže kantar u ruci i mere koliko je ko kriv. Ona toliko voli Srbiju i Srbe da je poželela da promeni svoje ime u srpsko. Posrbila je ime. Marilina je postala Vukosava. Kad je u Srbiji, svi je tako zovu.
Njena nesalomiva želja za istinom je zadivljujuća jer Marilina ne posustaje ni onda kada mnogi naši sunarodnici izgube nadu i volju, dižu ruke od svega, pa i od onoga što nam je najsvetije – korena. Treba li od nje da prepisujemo i učimo patriotizam? Dovodi nas u situaciju da se postidimo jer su njena upornost i snaga jače od naše. Njen neumor ne poznaje granice. Njena nada da će se razotkriti mnoge tajne ohrabruje nas i daruje nam osećaj sigurnosti jer nismo ostali potpuno sami na Kosovu. Dok još ima ovakvih ljudi, Srbija nije prepuštena samoj sebi, ima moralne i ideološke saveznike.
Pejzaž duše
Od 2000. godine Marilina se vraćala još 60 puta u Srbiju. Ova činjenica krunski je dokaz ljubavi, skoro nestvarne u ovim surovim vremenima.
– Skup lepih i kompleksnih zemalja, sa drevnim kulturama i tradicijom, snagom pravoslavnih obreda, muzike i umetnosti, originalnosti i stvaralačkog „ludila“ bila je i jeste za mene Jugoslavija – pejzaž duše. Nikada nisam prihvatila agresiju NATO na Jugoslaviji i uvek ću se boriti da svet sazna istinu o mučeništvu Srba na Kosovu i Metohiji – počinje Marilina Veka razgovor za „Vesti“.
Krasi je hrabrost i reči i dela. Strah ne stanuje u njenoj duši kada je reč o Srbima na Kosovu i Metohiji. Žena njenog kova rođena je za poštovanje. Njen prvi susret sa Kosmetom dogodio se pre dve decenije, tačnije u decembru 2000. godine, kada je kao novinarka došla da napiše izveštaj za Novine karabinjera. Imala je zadatak da posmatra i izveštava kako žive italijanski karabinjeri, kakav odnos imaju prema civilnom stanovništvu na Kosovu i Metohiji, u oblastima gde žive Srbi.
Uz napomenu da bi prošlost trebalo da bude zajedničko bogatstvo svih naroda, bez izuzetaka, kao i da Unesko ima zadatak da štiti istoriju, kulturu i spomenike svih naroda, odnosno njihove svetinje, ističe:
– Kao Italijanka, pripadnica naroda koji ceni i voli umetnost, bila sam zapanjena i više od toga, kada sam videla da je oskrnavljen prelep, drevan manastir. To je za mene bio nepojmljiv zločin, pravi vandalizam.
Kroz život i karijeru je vodi pravdoljubivost. Odabrala je put kojim se ređe ide. Bori se za svačiju istinu, po svaku cenu, ne obazirući se na to da li će kasnije biti posledica po njemu samo. Kako kaže, za nju je istina – životni imperativ. Ne zanima je novinarska slava jer bi, u suprotnom, pisala o modnoj sceni i slavnim ličnostima.
Žustra debata
Objašnjava kako je svojoj prvoj knjizi o Kosmetu dala naslov „Izgubljeno Kosovo“.
– Moj utisak je bio da kad god bih u Beogradu započela razgovor na temu Kosova, moji sagovornici bi promenili izraz lica kao da ne žele da o tome govore i da hoće da to potisnu i po mogućstvu zaborave. Uvek su mi govorili: „Kosovo je izgubljeno“. To me je nateralo da tako nazovem svoju knjigu. Upravo je njihov odgovor naslov moje knjige. Možemo li biti slepi i gluvi pred činjenicama i zaboraviti istoriju, prošlost, korene?
Da su oči i uši najbolji i najverodostojniji svedoci, zaključuje se iz svega što je Marilina napisala u svojim književnim delima. Nadahnuće za roman „Vučje srce“ pronašla je u kazivanjima, sećanjima, bolu, ranama koje je dotakla razgovarajući sa Srbima na Kosmetu:
– Slušala sam i patila. Sve te sudbine su mi ispričane u prvom licu. Razgovarala sam s osobama koje su izgubile sina, muža, oca, brata, jednog običnog dana, bez ikakvog razloga. Njihova najveća krivica je bila samo ta što su Srbi?!
Bila je gost u srpskim udruženjima širom Italije.
– Promovisala sam svoju knjigu „Vučje srce“ tamo gde su hteli da Italijanima bar malo prikažu strahote i zločine koje su pretrpeli Srbi koji su ostali da žive na Kosovu. Vrlo rado se sećam momenata sa ljudima iz Vidovdana u Vićenci i istoimenog društva u Trentu, 10. juna 2017. godine. Na promociji među publikom je bilo i Italijana koji su želeli da me provociraju, jer imaju Albance za prijatelje. Pamtim da je bila dosta žustra debata među nama, ali ja sam bila kategorična u svojim stavovima i izlaganju, jer sam, za razliku od njih, bila na licu istorije, tamo gde se odvija i živi istina. Ne govorim neutemeljeno, ne prepričavam ono što sam čula od drugih. Masmediji utiču mnogo na javno mnjenje u Italiji i zato im i nisam zamerala previše, ali sam im ispričala kakvo je stvarno stanje na Kosovu i Metohiji.
Odbrana poniženih
Svuda je, kaže, dočekana sa srcem na dlanu.
– Taj napaćeni i namučeni narod ume da ceni svaku mrvu koju dobije. To je osobina ljudi koji ništa ne traže i ne očekuju od drugih; odraz je ljudskog dostojanstva, kojeg je sve manje, a to me fascinira i oduševljava kod srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Moji moralni principi i savest mi govore da moram da se borim sa njima i uz njih dok istina ne pobedi. Mislim da je pre svega ljudski braniti ponižene i prave žrtve.
U nizu priznanja izdvaja poslednje koje je dobila od Fondacije „Karić“ u novembru 2019. godine za izuzetan profesionalizam, hrabrost u istraživačkom novinarstvu, višedecenijsku doslednost, požrtvovanost u otkrivanju istine o životu Srba na Kosovu i Metohiji. Tom prilikom je održala dirljiv govor.
– Zadovoljstvo mi je i čast što sam danas ovde, u ovoj voljenoj zemlji i u ovom gradu koji toliko volim. U ovih dvadeset godina pošteno i savesno sam radila posao novinara, ne očekujući ni nagrade, ni priznanja. Radila sam kao što se radilo nekad u novinarstvu. Danas se ne radi više tako. Otišla sam na lice mesta da vidim šta se događa i videla sam da ono što se događa je suprotno u potpunosti onome što se pričalo: istina je bila laž, a laž istina. Istina je da je na Kosovu srpski narod bio predmet istrebljenja i genocida kulturnog i mentalnog i da nije postojala budućnost, ni nada, nije bilo više mesta za Srbe na Kosovu i niko nije o tome pričao. Više od dve hiljade nestalih. Između trista i petsto ljudi koji su ostali bez organa, a međunarodna zajednica i mnoge organizacije i novinari nisu ništa primetili. Ja mislim da nisam ništa izuzetno uradila, učinila sam samo ono što pravi novinari rade: došla, videla i ispričala. Ako hoćeš da vidiš vuka – moraš da uđeš u šumu, inače vuka nećeš videti. Ko se plaši vuka – neka ne ulazi u šumu. I tako, ne znam da li ono što sam uradila zaslužuje nagradu, ali vi ste mi tu nagradu dodelili. Ja sam vam na tome zahvalna. Živela Srbija – zaključila je skromna heroina opijena ljubavlju prema srpskom narodu.
Moralno i duhovno nas je zadužila i to ne smemo nikad da zaboravimo. Priča o Marilini, odnosno Vukosavi treba da se prenosi sa kolena na koleno. To je najblaži izraz zahvalnosti prema hrabroj ženi čije srce kuca i za Srbiju.
Sećanje na Olivera Ivanovića
Njene posete Srbiji, ne samo iz poslovnih razloga, već i humanitarnih, dovele su je u direktnu vezu i kontakt sa važnim ličnostima i političarima. Sa velikom tugom i poštovanjem seća se Olivera Ivanovića.
– Poseban utisak na mene je ostavio Oliver zbog svoje postojanosti i ozbiljnosti, dva veoma važna atributa za njegovo zanimanje ako tako smem da nazovem jednog pravog i autentičnog političara. Upoznala sam ga u decembru 2000. u njegovoj kancelariji u Kosovskoj Mitrovici, bila sam u pratnji dva oficira karabinjera, koji su bili prisutni do kraja našeg razgovora. Taj razgovor je verno opisan i unet u jedno poglavlje knjige „Izgubljeno Kosovo“, objavljene 2002. u Italiji. Sećam se Oliverove neiscrpne energije, njegove ironije, odlučnosti i postojanosti. Nije ublažio svoje mišljenje zbog prisustva dva karabinjera. Na moje pitanje kakva je situacija u vezi sa povratkom Srba, on je odgovorio da je istina o povratku a nema povratka i da se protiv Srba radi sve moguće i nemoguće. Videla sam ga ponovo u Beogradu, u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Pomogao mi je da dovedem u Italiju, u Rim, učenike Osnovne škole „Branko Radičević“ iz Cernice. Još jednom smo se sreli u Kosovskoj Mitrovici, na njegovom radnom mestu. Još nije otkriven nijedan krivac za njegovo ubistvo, surovo i mračno, što mi stvara bes i bol – kaže Marilina Veka.
Neumorna Rimljanka
Marilina Veka rođena je 1964. godine u Rimu. Završila je na Univerzitetu u italijanskoj prestonici savremenu književnost. Pisanjem se bavi od rane mladosti, a književnost i novinarstvo su njene dve paralelne profesije, neodvojivi deo nje same i njenog stvaralačkog duha. Dve aktivnosti koje su okarakterisane njenom hrabrošću. Mala žena velike hrabrosti, kojoj dugujemo neizmerno poštovanje i zahvalnost, jer njeno delo i njena ljubav prema Srbiji, Kosovu i Metohiji i srpskom narodu nemaju cenu. Napisala je nekoliko dragocenih knjiga u skladu sa tematikom, za koju se neumorno bori, a to su istina i pravda. Izdvajamo knjigu „Vučje srce“, inače dvojezično izdanje, sa uporednim tekstom, na srpskom i italijanskom jeziku, koja je imala uspešnih devet izdanja. To je već potvrda koja govori o knjizi bolje, jezgrovitije i vrednije od bilo kog književnog kritičara i recenzenta. Zatim, izdvajaju se knjige „Predeo duše“, „Izgubljeno Kosovo“, i „Zločini“; ova poslednja je koautorska knjiga, priređena sa piscem i pesnikom Veselinom Dželetovićem i objavljena je u Italiji 2017. godine.
Solidarnost u doba korone
– Ne mogu da da ne pomenem osam aviona pomoći koje je Srbija dostavila Italiji u aprilu ove godine, kada je Italiju zahvatio žestoki talas pandemije virusa COVID-19. Treba li još da govorim o ljudskosti i solidarnosti srpskog naroda? U nevolji se prepoznaju junaci i prijatelji. Kada su svi gledali samo sopstvene interese, Srbija je pokazala svoje darežljivo lice. Srbija je pokazala herojsko i plemenito srce ovim činom solidarnosti prema italijanskom narodu – ističe naša sagovornica.
