Američki san je mamac za mladiće i devojke širom planete. Osamnaestogodišnji Zemunac Vuk Stanković je proveo godinu dana u gradiću Flečer između Šarlota i Ešvila u Severnoj Karolini u SAD i naučio dragocene životne lekcije.
Za Ameriku se zainteresovao preko starijeg brata Uroša koji je sa samo 16 godina otputovao preko okeana. Odlučio je da srednju školu završi u „obećanoj zemlji“, a košarka mu je omogućila da se izbori za stipendiju. Cilj mu je da završi fakultet i dobije stalan posao.
– Da budem iskren nikad nisam razmišljao o Americi, jer za većinu ljudi, pogotovo za decu, Amerika je nepoznat i daleki pojam, koji možemo videti samo na filmu. Želja da se i ja oprobam u jednoj od najrazvijenih zemalja sveta pojavila se od starijeg brata koji je odlučio da školovanje nastavi u Americi. Posle godinu dana provedenih tamo on je bio druga osoba. Naravno, u pozitivnom smislu. Osim što je bio pun utisaka, i te kako je sazreo i razvio se kao ličnost. Njegova promena je veoma uticala na mene, te je moja želja sve više i više rasla da bih i ja nakon godinu dana doneo odluku da idem njegovom stazom i oprobam se u novoj sredini. Svakako je mojim roditeljima bilo najteže, ali su svesni da je to bila najbolja odluka za mene. Njima dugujem najviše, jer su mi pružili priliku koju malo koje dete može da dobije. Za to sam im beskrajno zahvalan.
Priznaje da mu nije bilo svejedno na početku.
– Svi su se postarali da se što bolje uklopim u novu sredinu. Najveći izazovi su mi bili škola i jezik. Kad god mi nešto nije bilo jasno, profesori i drugari iz odeljenja su se utrkivali da mi što bolje objasne. Nisam očekivao da će nekom strancu, koji je tek došao, odmah pružiti pomoć. Zaista su me prijatno iznenadili.
Goste očarala Skadarlija
Vuk je živeo u porodici poreklom iz Irske, a njihova deca su imala priliku da upoznaju čari naše zemlje.
– Porodica u kojoj sam živeo me je izvanredno prihvatila. Da nije bilo njih teže bih se snašao, a posle svega što su učinili za mene smatram ih drugom porodicom. Imaju dvojicu sinova koji idu u istu školu kao i ja i sa kojima sam izgradio prijateljstvo za ceo život. Na radost mojih roditelja, ovoga leta su posetili Srbiju. Potrudili smo da im što bolje približimo našu kulturu i običaje. Pored Hrama Svetog Save, Kalemegdana i Skadarlije, najviše im se svidela hrana, a posebno ističu karađorđevu šniclu, roštilj i prasetinu. Oduvek sam im pričao da imamo najbolju hranu na svetu, a drago mi je da su se u to i uverili.
Shvatio je da su rad i disciplina univerzalni recept za uspeh.
– Već nakon prvog radnog dana sam se osećao kao u vojsci. Rano buđenje za školu, nakon škole teretana, zatim ručak i posle ručka trening, uveče domaći i tako ukrug. Na početku sam se mučio, ali kad uđete u mašinu onda ništa nije teško. Po ulasku u učionicu upoznao sam vršnjake iz Kine, Nigerije i brojnih evropskih zemalja. Oni su kao i ja došli sa sličnim ciljem u Ameriku, a to je da uspemo i ostvarimo članove. U školi su nam odmah rekli da jedino što žele od nas je da se trudimo, radimo na sebi i postanemo dobri ljudi.
Vuk je, kaže, brzo shvatio da je poznanstvo sa različitim ljudima pravo bogatstvo, jer od svake osobe se ponešto nauči.
– Njima je najbitnije da vredno radite i budete pošteni. U Americi je opšte poznato da vredni i posvećeni ljudi dobro prolaze i postaju uspešni. To je, u stvari, prava definicija američkog sna – zaključuje Vuk Stanković.
Volonter u „Vestima“.
Ambiciozni dečak je prošlog leta volontirao za redakciju „Vesti“.
– Taj rad mi je ostao u lepom sećanju. Jedno veliko iskustvo i prilika da što više naučim od starijih i iskusnijih novinara. Kratko je trajalo, ali to mi je još više probudilo želju i ambicije da jednoga dana i ja postanem novinar. Izuzetan je osećaj ugledati svoje ime ispod nekog teksta – priseća se Vuk.
Mladić ističe da mu je želja da postane novinar.
– Želja mi je da studiram novinarstvo, a na košarku gledam kao pomoćno sredstvo da se lakše odškolujem i dobijem diplomu koja je cenjena svugde u svetu. Da bih do nje došao mora dosta da se radi. Maksimalno sam fokusiran na školu i trening.
