Hrast u mnogim predanjima zauzima posebno mesto i pojavljuje se kao sveto stablo.
Stablo koje su poznavale i cenile stare i nove civilizacije, kako Evrope tako i Azije i Severne Amerike, svakako je hrast ili dub, a odatle potiče i uopšteni naziv za stabla, odnosno za dubravu ili šumu.
Hrast u mnogim predanjima zauzima posebno mesto i pojavljuje se kao sveto stablo. Pod hrastom su stari održavali svoje sabore i suđenja. Mnogi narodi su primetili da ovo drvo privlači munje i da u njega često udaraju gromovi. Stoga je i bio posvećen vrhovnim gromovnicima, bogovima Sunca i gospodarima vatre kao što su Zevs, Jupiter, Donar-Thor, Perun ili vedski Dijaus i Parjanyaha.
Zbog strahopoštovanja koje izaziva pogled na odraslo stablo hrasta učinilo je da on oduvek i svugda bude sinonim snage i uzvišenosti, kako fizičke tako i moralne. Kao prvo među stablima, postalo je simbol i mnogih zemaljskih suverena pa je hrast drvo koje se najčešće susreće u heraldici.
Grci su verovali da u hrastovima borave nimfe drijade, zbog čega ih je bilo zabranjeno seći sve dok se ne utvrdi da su ih napustile. Zevsov hrast, se nalazio u najstarijem svetom gaju u Dodoni, gde su sveštenice osluškivale šuštanje njegovog lišća i prenosile božanske poruke.
U legendama starog Rima takođe se pojavljuju mnogi značajni hrastovi. Pored svih Jupiterovih svetilišta bili su hrastici, dok se večna vatra Vestinih hramova hranila isključivo hrastovinom. Pre dobro poznatih lovorika, hrastovim grančicama su krunisani pobednici pitijskih igara, kao i rimski junaci i carevi.
Stari zavet nam govori o hrastu pod kojim je Avram podigao žrtvenik Jahvi, a i sam mu se Jahve ukazao pod hrastom. I ovde je, kao i kod drugih naroda, stablo hrasta predočavalo osu sveta. Svojim korenjem, deblom i krošnjom ono povezuje sve elemente sveta: zemlju, vodu, vazduh i Sunčevu toplotu. Zbog svoje snage i vertikalnosti stablo je, a posebno hrast, u mnogim tradicijama simbol okosnice kosmosa, veze nebeskog i zemaljskog sveta, odnosno simbol večnosti i jedinstva.
Hrast bio izvor duhovnog nadahnuća za mnoge drevne narode. Tako su za Kelte, Germane i Slovene hrastovi i hrastici bili kultna mesta, sveta stabla i nemetoni (sveti gajevi). Keltska legenda kaže da je sv. Brigita boravila u samostanu Cill-Daire („Crkva kod hrasta“), gde se vatra palila hrastovim žirovima, dok je vila Morgana zatvorila čarobnjaka Merlina u hrastovo deblo kada ga je zavela i domogla se njegovih moći.
S druge strane okeana, jedna indijanska legenda kaže kako je prvorođeni neba i zemlje Wyot dao ljudima hrast i plod žira kao blagoslov.
Hrast kao građevnski materijal
Uz simbolički aspekt koji prati stablo hrasta, postoji i onaj svakodnevniji kojim je hrast zadužio čovečanstvo.
Veoma rano je uočen kvalitet hrastovog drveta kao građevinskog materijala. Šumari za hrast kažu da je „zreo“ kada ima sto godina; nakon 150 do 200 godina on postaje „zaliha kapitala s povećanim rizikom propadanja“. Ako se tada ne poseče, može da doživi starost od hiljadu, pa i više godina.
U stara vremena nijedna veća i bolja građevina nije se gradila bez hrastovine. Neke od najpoznatijih građevina srednjovjekovne Evrope i danas u svojim krovovima imaju sačuvane hrastove stubove (Vestminsterska opatija ili katedrala u Peterburgu).
Venecija je svoju istoriju gradila na hrastovim stubovima dok ih nije zamenila kamenim, a slavu i bogatstvo su joj doneli brodoviod hrasta. U svom pohodu na Evropu Sulejman Veličanstveni je most od Osijeka do Bilja, preko Drave i močvara Baranje, postavio na trupce od slavonske hrastovine. Izgradio ga je Hamza-beg za samo sedamnaest dana s 25 000 ljudi. Bio je to drveni put od hrastovog drveta dužine oko 8 km, dovoljno širok za mimoilaženje dvoja kola.
Zbog svoje tvrdoće i otpornosti na vlagu, hrastovoj građi nema premca u brodogradnji i ona će ostati prvorazredni građevinski materijal sve do novijeg doba i pojave metalnih brodova. Na takvim drvenim brodovima vozili su se antički junaci, ali i Kolumbo, Magelan, Kuk, kao i mnogi drugi, jedreći svetom na tim „plovećim šumama“.
Upravo je velika upotreba drvene građe uticala na proređivanje prašuma i šuma nekada zelene Evrope. O tome govori i podatak da je u XVI veku za gradnju većeg ratnog broda bilo potrebno 2 000 odraslih stabala hrasta, dok je u XIX veku, kada je britanska trgovačka flota imala 10 000 brodova, za manji trgovački brod bilo potrebno 4 000 zdravih hrastova.
Hrast hranitelj
U davna vremena, kada kukuruz i krumpir još nisu bili poznati u Europi, žironosne hrastove šume bile su važan izvor hrane kako za čoveka, tako i za životinje. O njegovoj važnosti govore mnogobrojni, različiti propisi, pravila i običajna prava kojima se odobravalo ili branilo puštanje svinja po šumama. Koliko je ovo nekada bio kvalitetan i važan način ishrane stoke vidi se iz šaljive, ali istinite nemačke izreke: „Iz hrastove šume rastu najbolje šunke.“
Plinije još u antičkim vremenima piše: „Kada vlada oskudica žita, suše se i melju žirevi u brašno kojim se pravi hleb.“
Osim za hleb, žir kuvan u vodi ili u mleku i služio je kao lek, a samleven se neko vreme koristio umesto kafe.
