Pokrenuo je prvu javnu kampanju protiv pušenja u svojoj zemlji, obožavao je Diznijeve crtaće, bio je zakleti vegetarijanac i ljubitelj životinja, a časopis „Tajm“ 1938. godine ga je proglasio čovekom godine.
Ujedno je bio jedan od najgorih zločinaca u svetskoj istoriji – Adolf Hitler. Do koje mere je patološko visoki ego nacističkog vođe zamagljivao njegovu moć rasuđivanja svedoči sledeća bizarna priča.
Nedugo nakon što se dočepao vlasti, Hitler je shvatio poraznu činjenicu: lokalne katoličke škole nisu se baš pretrgle da mu ukažu dužno poštovanje u vidu isticanja njegovih fotografija u svakoj učionici. „Nepravda“ je brzo ispravljena: raspeća i crteži Isusa su uklonjeni i zamenjeni ogromnim firerovim portretima.
Zamenivši sina božjeg samim sobom, Hitler je odlučio da preduzme sledeći logičan korak – da ukloni papu. Nije se radilo samo o realizaciji njegove dalje ideje o napuštanju svih religija i proglašenju sebe nekom vrstom božanstva: poglavar Katoličke crkve zamerio mu se 1943. godine, kad je javno osudio nacističko gaženje ljudskih prava.
Plan o otmici Pija XII kao da je stvoren u glavi nekog Bondovog zlikovca. Hitler je pozvao Karla Volfa, generala SS-a, u svoju kancelariju. Zaverenički se nagnuo prema njemu i izložio mu svoj plan o okupaciji Vatikana, odnosno o zarobljavanju pape i zapleni zlata i crkvenih dokumenata.
Nakon toga, nastavio je Hitler da iznosi suludu zamisao, druga grupa nacističkih vojnika trebalo bi da se infiltrira i u Sveti grad, pretvarajući se da je reč o papinim spasiocima. Ideja je bila da prvu grupu nacista proglase italijanskim plaćenicima i pobiju, a da potom, u čitavom tom haosu, „slučajno“ usmrte i papu.
Volf je znao da je Hitlerov plan blago rečeno psihotičan, o njemu je izvestio Italijane, koji su s pravom bili besni. General nije bio naročito suptilan – o Hitlerovom planu je progovorio za „Avenire“, italijanski list u vlasništvu Katoličke crkve.
