Srbija 24. marta nizom komemorativnih manifestacija obeležava 22 godine od početka agresije NATO na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je trajala 78 dana, odnela između 1.200 i 2.500 života, a ukupna ratna šteta je procenjena na više od 100 milijardi dolara. Do napada je došlo pošto je SRJ označena kao krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu o statusu Kosova i Metohije. Delegacija SRJ nije prihvatila strane trupe, već je predložila da snage Ujedinjenih nacija budu na KiM, što je po povratku delegacije u Beograd potvrdio parlament. Vazdušni udari su počeli u 19.45, a odluka o napadu je prvi put u istoriji doneta bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Neposredan povod za napad bio je navodni masakr nad albanskim civilima u Račku, koji je bio namešten.
Bombardovanje je pažljivo pripremano, ukazuje za „Vesti“ Ljuban Karan, penzionisani pukovnik Kontraobaveštajne službe Vojske SRJ.
On ističe da se SRJ tada našla pod istovremenom jakom medijskom propagandom i vojnom intervencijom.
– Napad je bio planiran, a samo je tražen neposredan povod za napad. Mada smo vodili računa da im povod ne damo, sami su ga napravili u tzv. hibridnom ratu, koji su vodili protiv nas. Dok smo dokazivali da Račak, za koji nas optužuju nije istina, oni su nam se smejali, jer su znali da su sve sami uradili. Takva vojna sila pravila je „istine“ u kancelarijama i jakom propagandom stvarala utisak da smo mi počinili zločin. Nismo od agresije i propagandne mašinerije mogli da se odbranimo, jer naša istina nije mogla da se čuje u stranim medijima – priča Karan.
Ono što je, kako kaže, naša vojska uradila, to je da je pružila snažan otpor, jači nego što je bilo ko očekivao.
– Pravili smo lažne položaje i tenkove i pružali junački otpor. Ako uzmemo u obzir odnos i snagu naših i NATO snaga, bio je to otpor veći od solunskog proboja – istakao je Ljuban Karan.
Naredbu za pokret tadašnjem komandantu vojnih snaga, generalu Vesliju Klarku, izdao je generalni sekretar NATO Havijer Solana, a savez 19 država napao je raketama sa brodova u Jadranu i avionima, koji su prvo gađali kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske SRJ. Izvršeno je ukupno 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata, dok je 1.150 borbenih aviona bačeno blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, 37.000 „kasetnih bombi“, a upotrebljena je i zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom.
U bombardovanju, koje je trajalo dva i po meseca, uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, blizu 600 kilometara pruga i 470 kilometara puteva. Oštećeno je 14 aerodroma, 44 mosta od kojih je 38 razoreno, 20 domova zdravlja, 19 bolnica, 69 škola, 18 dečjih vrtića, 69 škola i 176 spomenika kulture. Bombardovane su rafinerije u Novom Sadu i Pančevu, upotrebljavane su „grafitne bombe“ za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Vojnotehnički sporazum je potpisan u Kumanovu 9. juna 1999. godine. Dan kasnije je generalni sekretar NATO naredio prekid bombardovanja, a Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, kojom je na KiM upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, poslatih da očuvaju mir i bezbednost i obezbede povratak albanskih izbeglica. Povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije je počelo 12. juna 1999.
Da oprostimo i ne zaboravimo
Posao i obaveza Srbije je da oprosti, ali i da nikad ne zaboravi, poručio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić povodom godišnjice NATO bombardovanja. On je istakao da će Srbija gajiti kulturu sećanja i da se neće stideti žrtava, već ponositi onim što je činila da sačuva slobodu, svoja ognjišta i zemlju.
I televizija „legitimni cilj“
NATO je 23. aprila u 2.06 izvršio vazdušni napad na zgradu RTS-a, a stradalo je 16 radnika. To je bio prvi put da je medijska kuća bila proglašena za legitimni vojni cilj. U znak sećanja čelnici RTS-a i predstavnici gradske vlasti svake godine položu vence ispred spomenika „Zašto“ u parku Tašmajdan.
