Odmah da vam kažem, nisam htela da budem narodni poslanik. Ceo svoj život sam naporno radila i kad sam otišla u penziju, rekla sam sebi: Dosta je, od sada ćeš samo da putuješ. Ali, pozvali su me i pitali da li želim da budem na listi SPS-Jedinstvena Srbija i da vodim prvu sednicu. Prihvatila sam zato što mi ljudi veruju. Tako sam naučena.
Ovako priča Smilja Tišma (91), trenutno predsedavajuća Narodne skupštine Srbije kao najstariji poslanik, žena koja je preživela pakao ustaških logora u Hrvatskoj. I pored duboke starosti, odlično se seća svega. Razgovarali smo u Kragujevcu gde je ovog vikenda u organizaciji Ministarstva spoljnih poslova otvorena najveća izložba o Jasenovcu posle Drugog svetskog rata – „Jasenovac – pravo na nezaborav“.
– Kada su mi rekli da ću govoriti povodom ove izložbe počela sam da plačem. Sve mi se vratilo, sve te grozote.
Molitva Svetoj Petki
Rođena je u Zrinju, na Bilogori, Zapadna Slavonija, na potezu između Bjelovara, Virovitice i Daruvara.
– Kada se priča o Jasenovcu, svi govore o patnjama ljudi s Kozare, a malo njih kaže da je iz ovog mog kraja 35 srpskih sela nastradalo. U mom je bilo 304 srpskih kuća i među prvima smo se našli na udaru ustaša. Moj otac je uhapšen sa 17 drugih viđenijih Srba. Rekli su da je pretnja za režim, da je četnik, a čovek je bio seljak, otac četvoro dece. Brao je za nas trešnje kad su ga odveli.
Ona je kao najstarije od četvoro dece sa majkom odvedena u ustaškom prepadu na selo koji se odigrao juna ili jula 1941.
– Sve su nas poterali ka obližnjem Velikom Grđevcu, na livadu koja je pre rata služila kao sajmište za stoku. U toj koloni smo bili majka i dve moje sestre, brat i ja. Tamo sam ponovo videla oca. Čak sam uspela da mu odnesem cipele jer su ga bosog odveli. Zatekla sam ga skroz krvavog. Posle su ga prebacili u zatvor Danica u Koprivnici, a čim je Jasenovac počeo „da radi“, prebacili su ga tamo, u logor III. Našli su ga mrtvog ispod peći-krematorijuma. To mi je komšija koji je preživeo kasnije ispričao.
Sa majkom i sestrama i bratom iz Grđevca je odvedena za Bjelovar.
– Trebalo je da nas odatle transportuju za Srbiju. Milan Nedić je pustio prvu grupu, a onda je zatvorio granicu. Tako su i nas vratili kući. Mi smo nekako preživeli tu zimu, ali ubili su mi tada ujaka, ujnu, baku, tetkino dvoje male dece.
Sledeće, 1942. godine ustaše ponovo kupe sve meštane sela Zrinjsko i odvode u Veliki Grđevac.
– Ubačeni smo u stočne vagone i pravac Jasenovac. Tih 20 kilometara smo putovali osam dana. Istovarili su ispred nekog velikog drveta na kome je bila kuka za vešanje. Toga sam se prvo setila kada sam 1964. otišla na otvaranje Spomen-područja Jasenovac.
Posle nekoliko meseci u Jasenovcu, seća se, prebacili su ih u Staru Gradišku, a zatim u Sisak.
– Tamo su jednog dana počeli da odvajaju nas decu od majki. Taj vrisak, jauk, taj bol majki ne mogu da zaboravim. Sve su se odupirale ustašama. Pored mene je bila jedna koja je svoje dete još dojila. Snažno se borila, ustaša je gurnuo, pala je pored mene, krv je samo šiknula, a dete odletelo, lobanja mu je pukla. Tri slučaja sam videla svojim očima kako ustaše otkidaju deci glave. Tri. Nemojte me dalje pitati… Kada su nas odvajali od majke, ona nas je sve poljubila i rekla: „Neka vas čuva Sveta Petka!“ Tako sam i čula za Svetu Petku.
Mrtva tela na kolicima
Priča da su deca prvo odvedena u nekadašnju fabriku stakla u Sisku i da ih je od majki delila žičana ograda.
– Svako jutro je prolazio čovek u crnom odelu sa nekim kolicima. Hvatao bi mrtvu decu za ruke ili noge i ubacivao na njih. Nas preživele su prebacili u Jastrebarsko. Znate li da je to bio jedini dečji koncentracioni logor na svetu?! Slušam na televiziji kako pričaju da je to bukvalno bila banja za nas decu, kako smo tamo igrali žmurke. Kako ih nije samo sramota? Ležali smo na slami i imali jedan obrok dnevno. Nije bilo starijih od 14 godina. Dođe veliki kazan i samo onaj ko ima šerpicu dobije hranu. Na nekoliko nedelja bi dolazila svita od ustaša po mušku decu. U blizini je bio samostan i te časne sestre su radile i u našem zatvoru. Jedna od njih mi je rekla da sakrijem brata Nikolu. Tako sam ga i spasla.
Jednog dana su došli kamioni i prebacili ih u Ludbreg udaljen oko 30 kilometara.
– To je bila gola poljana, možda je bila i stočna pijaca, ne znam, ali zatekli smo mnogo seljaka koji su nas uzimali kao stoku. Trebalo je da im pomažemo oko kuće, da čuvamo krave. Moja sestra je bila najsitnija i niko nije hteo da je uzme. Kada me je jedna žena odabrala, rekla sam da ću krenuti ako krene i moja sestra. Zamolila je svoju komšinicu i tako se nismo razdvojile.
U ovoj porodici Smilja je bila oko godinu dana. Po nju, sestre i brata u jesen 1943. dolazi nekadašnji komšija Mate Prožeković.
– I među Hrvatima je bilo dobrih ljudi, a Mate je verovatno morao da piše ustašama i da traži mu budemo dodeljeni. Možda je to učinio i iz straha jer jer moj ujak već bio u partizanima.
U oslobođenoj zemlji, Smilja Tišma se preselila u Beograd gde je završila Pravni fakultet, a zatim i zaposlila u Saveznom ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja.
– Bila sam aktivna u Savezu komunista. Kao član Centralnog komiteta sam i studirala i obilazila zemlju i držala predavanja. Da može, danas bih glasala da se ponovo vrati to vreme.
Na zgarištu očeva slika
Po povratku iz logora Jastrebarsko, Smilja Tišma je zatekla zapaljenu kuću. Unutar urušenih zidova zaraslih u korovu pronašla je jedino očevu fotografiju i to je bilo sve.
– Rasporedili smo se kod komšija i bežali svaki put kada bi čuli da dolaze ustaše ili Nemci. Tako smo živeli sve do oslobođenja.
Ne zna kako joj je majka Marija nastradala.
– Raspitivala sam se. Pronašla sam isto prezime na spisku žrtava Jasenovac, ali se ime nije poklapalo.
Kultura sećanja
Smilja Tišma kaže da je veoma bitno da Srbi nikada ne zaborave ono što se događalo u prošlosti, a posebno užase iz Drugog svetskog rata.
– Zato mi je i drago što sam kao jedno od dece iz logora sela u stolicu predsedavajućeg parlamenta. Sve više nas, svedoka umire. Evo, pre nekoliko dana je umrla moja dobra prijateljica čija je čitava porodica takođe završila u logoru Jasenovac, ali su njeni tamo stradali.
