Kuća i okućnica na Kosovu su uništeni, 15 godina njegove posede koristi neko drugi, dok Velibor deset godina pred kosovskim sudovima ne može da ostvari pravo nadoknade štete, niti da u katastru uknjiži imovinu koja mu i po odlukama suda pripada. Njegov proces, koji su pratile presude i sudski pozivi slati na pogrešne adrese, i pravno i ljudski je nashvatljiv.
Najtraumatičnije za čitavu porodicu je bilo hapšenje sina Miloša, kome je tri godine suđeno za genocid, da bi tužba bila preinačena u ratni zločin i silovanje. Velibor podvlači da su među svedocima koji su u Miloša uprli prstom bili upravo uzurpatori porodične imovine.
– Živeo sam u selu Gušica, šest kilometara od Vitine sa suprugom, dve ćerke i dvojicom sinova. Imanje na kome smo živeli i koje smo obrađivali ima 18 hektara, dok je jedna parcela od 4,5 hektara pet kilometara dalje u katastarskoj opštini Kačanik. Upravo tu parcelu su uzurpirali Albanci iz Vrbana. U posed su ušli silom 1999. godine, nakon što je supruga tog Seljmanija optužila mog sina Miloša za silovanje. Kada je sin oslobođen optužbi, pokrenuo sam krivični postupak protiv njih. Tužilaštvo je identifikovalo njegovog sina Šerifa, koji izbegava ročišta i pošto ne mogu da ga dovedu pred sud, za njim je izdata poternica. Dok sve to traje, oni moju zemlju daju trećim licima, vlasnicima mlina pod zakup i godišnje uzimaju oko 1.000 evra, a evo kako ja živim – počinje 63-godišnji Velibor, nekadašnji službenik Ministarstva odbrane u Vitini, a danas pred penzijom u Upravi za vanredne situacije, odeljenju civilne zaštite.
Traže odštetu od 400.000 evra– I dalje ne mogu da verujem zašto su oni meni sudili i zbog čeka sam proveo tri godine u pritvoru u Bondstilu – kaže Miloš Jokić. – Niti sam bio policajac, niti vojnik, a optužili su me da sam bio vođa neke radikalne grupe, da sam naložio neko ubistvo. Na osnovu izjave 17 navodnih svedoka, prvo su me osudili na 20 godina, da bi me na kraju oslobodili. Podneli smo zahtev za naknadu za to što sam bio nepravedno optužen i zadržan u zatvoru i krivične prijave protiv lažnih svedoka. Vrhovni sud u Prištini je ponudio 10.300 evra za sve što sam pretreo, ali mi smo to odbili. Tužili smo Vladu Kosova i Ministarstvo pravde i tražili odštetu od 400.000 evra. I taj proces je u toku – kaže Miloš Jokić. |
Dok jednu parcelu obrađuje, kako navodi, i porodica još jednog svedoka u procesu protiv Miloša, oko šest hektara katastar opštine Vitina odbija da mu uknjiži. Sud Unmika je 2007. godine doneo rešenje da se izvrši uknjižba te imovine, ali za lokalni katastar to izgleda ne važi. Zbog toga se vodio i krivični postupak protiv direktora katastra.
– Žalio sam se katastarskoj agenciji u Prištini i oni su potvrdili moje vlasništvo, pa je podneta tužba Vrhovnom sudu Kosova koji taj predmet opet nije rešavao pet godina. Tražio sam pomoć u Euleksu, ali sam od njih dobio odgovor da su oni tu da nadgledaju, prate i podučavaju kosovsko pravosuđe i oni neće prihvatiti da rešavaju imovinska pitanja. U međuvremenu, opština Vitina je 2008. godine donela odluku da zabrani knjiženje društvene imovine, a tom odlukom su obuhvaćene i moje privatne parcele. Odluka je nedavno stavljena van snage, ali opet se moj slučaj ne rešava – priča Jokić.
Sa tugom u očima seća se kako su jula meseca 1999. godine sa sobom poneli samo ono što su imali na sebi. Prvo su mu pred očima dva vagona pšenice, dva vagona kukuruza, puni ambari i koševi…
– Sve je uništeno, samo stoje zidovi i ploča. I sada sa njih skidaju cigle i raznose ih… Ne postoji ništa. Od pomoćnih zgrada ništa nije ostalo, zastao je za čas, a oči mu se napunile suzama.
Tužbu za nadoknadu štete podneo je 2004. godine posredstvom tadašnjeg Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Šteta je procenjena na 680.000 evra. I uz pravnu asistenciju Danskog saveta za izbeglice taj proces se godinama vukao po fiokama, da bi na kraju zahtev bio odbijen.
– Tek nedavno, posle 10 godina, usvojena je revizija procesa i naložili su novo suđenje. Nadam se ročištu u septembru. Za sve ovo što mi se dešava – rekao bih da je na prvom mestu razlog to što sam Srbin. U tom izdvojenom delu sela živelo je osam kuća Jokića i dve kuće Petrovića. Niko od nas se nije vratio.
Na Veliborovoj okućnici danas je divlja deponija.
To nema nigde na svetu
– Potpuno je nezamislivo da neko na osnovu sudske odluke i to kosovskog suda ne može da upiše u katastru svoje pravo svojine. Ovo je predmet koji se rešava za nekoliko dana – kaže Rastko Brajković iz Kancelarije za besplatnu pravnu pomoć.
– To nema nigde u svetu. Velibor već deset godina pokušava da okonča jedan tehnički deo posla zbog čiste diskriminacije i zloupotrebe institucija. Ovakav slučaj nisam video, da neko ima pravosnažnu izvršnu presudu kosovskog suda, a da neko neće da dozvoli upis za parcele. Sud ovog čoveka bespotrebno razvlači po sudnicama. Tri godine se bavimo ovim slučajem i za tri godine nijedna radnja nije urađena, ističe Brajković.
