Krajem prošlog veka Jugoslaviju je čuvao i golmanski Kralj! Jer, između stativa tadašnjeg nacionalnog tima stajao je sigurni čuvar mreže Ivica Kralj. Momak koga su voleli bez obzira na navijačku opredeljenost, oduševljavao je svojim intervencijama. Odbranjeni penali i čest trk u finišu utakmica da pomogne napadačima kada je rezultat nepovoljan navijači još pamte. Kralj je jedan od najboljih golmana Partizana u novijoj istoriji. Pre desetak godina odložio je rukavice i pronašao novi izazov. Bio je predsednik FK Mačva, a član je Skupštine FSS. Sada je ponovo u Humskoj gde je koordinator za sportska pitanja svih selekcija:
– Srećan sam što sam se vratio u svoju kuću. Kroz funkcije koje sam obavljao poslednjih šest godina stekao sam neophodno iskustvo za ovaj posao. Bilo je razgovora i prethodnih godina, ali sam uvek bio pristalica da ne idem prečicama, već okolnim putem, da se kao sportski radnik kalim. Mislim da sam u tome uspeo. Mnogo je lakše stajati na golu, trenirati i igrati utakmice, a biti na poziciji u klubu je sasvim nešto drugo. Van terena je svakodnevan i višesatni rad. Bio sam igrač i rukovodilac, pa mogu da sagledam situaciju iz oba ugla. Kao igrač vam je možda nekada kriv neko iz uprave, ali kada dođete u njihovu kožu shvatite da nije nimalo lako i da je iza svakog uspešnog posla potrebno puno rada i odricanja. Sada sam u klubu deo sportskog dela na koordinaciji skauting službe. Funkcija nije bitna, već rezultati koji ćemo napraviti. Svi radimo na ostvarenju cilja.
Teže u fotelji
Nekadašnji reprezentativni čuvar mreže se studiozno se pripremao za posao sportskog funkcionera:
– Po završetku igračke karijere bio mi je potreban odmor. Želeo sam da konačno odem sa porodicom na letovanje i zimovanje, da zajedno uživamo, jer sve to ranije nisam mogao zbog profesionalnih obaveza. Obišao sam klubove u kojima sam igrao da vidim kako sve funkcioniše iz perspektive koju kao igrač nikada nisam video. Tada se probudilo u meni novo interesovanje. Igrati i voditi klub su potpuno dva različita sveta. Tada se ukazala šansa da preuzmem Mačvu. Ponuda mi se učinila kao ozbiljan izazov. Činjenica da je supruga Dragana Šapčanka bila je dodatni razlog da se napravi nešto više. Vezan sam za Šabac poslednjih dvadesetak godina. Ovde sam služio vojni rok i imam mnogo prijatelja. Nije bilo lako od temelja smo gradili klub. Napravili smo lep rezultat. Posle 70 godina ušli smo u Superligu Srbije. Dugujem zahvalnost Šapčanima što su mi ukazali poverenje.
Izabrali ste fotelju, za razliku od mnogih kolega koji su ostali na terenu kao treneri?
– Trenerski poziv me nikad nije privlačio. Nisam o tome razmišljao ranije a ni sada, mada nikad ne reci nikad. Videćemo šta može da se desi u narednom periodu.
Partizan je na dobrom putu da posle četiri godine vrati titulu u Humsku?
– Imamo lepu priliku da osvojimo šampionat. Trenutno imamo pet bodova prednosti u odnosu na večitog rivala i dobro igramo. Međutim, ima još dosta mečeva do kraja prvenstva. Predstoje nam dva duela sa Crvenom zvezdom, ali mnogo je bitnije da osvajamo bodove protiv slabijih timova. Prethodnih sezona smo u takvim mečevima gubili bodovni torfej. Sada treba zadržati dobar ritam, koji je ekipa uhvatila i verujem da ćemo se svi radovati u maju.
U Humskoj 1 ispunio san
U Partizan je stigao sa 14 godina, a već sa 16 bio je učesnik „večitog derbija“ kao drugi rezervni čuvar mreže Vujačića, Milojevića, Milka Đurovskog protiv Savićevića, Pančeva, Prosinečkog, golmana Stojanovića na drugoj strani:
– Omerović se povredio, među stative je stao Pandurović. Tadašnji trener, nažalost pokojni Momčilo – Moca Vukotić mi je ukazao poverenje da budem rezerva. Bio je to poseban osećaj. Tog derbija se dobro sećam, mada smo poraženi golom u poslednjem minutu. Prepuna „Marakana“, prvi put sa terena osetite taj naboj i neverovatno navijanje sa obe strane. Tada sam shvatio da se snovi polako ostvaruju.
Četiri dana kasnije malo je nedostajalo da debitujete za prvi tim u Glazgovu?
– To je čuveni duel protiv Seltika koji smo izgubili sa 5:4, ali prošli dalje. Povredio se Pandurović, a trener Vukotić mi kaže da se brzo zagrejem i budem spreman da uđem u igru. To je bilo tek neopisivo, pomislio sam to je to. Na moju sreću ili ne, Pandurović je uspeo da nastavi meč. Ali i to vreme provedeno na klupi je za mene bilo ogromno iskustvo. Bio sam pri prvom timu, ali je trebalo vremena da u jakoj konkurenciji počnem standardno da branim.
Kraljevu karijeru obeležio je meč protiv Njukasla, kada je Partizan nakon poraza na svom terenu od 1:0, slavio u Engleskoj, posle boljeg izvođenja jedanaesteraca sa 4:3. Crno-beli su postali prvi tim nakon 12 godina koji je iz Jugoslavije izborio grupnu fazu Lige šampiona. Kralj je odbranio udarce Dajera i Vudgejta, a savladan je tek u četvrtoj seriji:
– Svaka utakmica je neka posebna priča. Pobede u derbiju imaju specijalnu draž ili trijumf kada se plasiraš u Ligu Evrope. Međutim, Njukasl i plasman u Ligu šampiona su nešto za sva vremena. To je okršaj koji je ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala. Bili smo potcenjeni, posebno posle poraza u Beogradu. Uspeli smo da se revanširamo, a onda kreće penal drama. Promašaj Širera na startu kao da nam je ulio neku dodatnu snagu i veru da ćemo uspeti. Bila je to nezaboravna noć i veliko slavlje. Šou po terenu, trka za Milivojem Ćirkovićem posle presudnog gola sa bele tačke.
Čuvena Peđina prečka
Učestvovao je na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. i na EP dve godine kasnije. Ta dva takmičenja donela su dobro poznate duele:
– Mečevi na velikim takmičenjima, bez obzira na rezultat, ostaju posebno upamćeni. U Francuskoj se svi sećaju čuvene Peđine prečke, koja je nekako postala simbol tog vremena. Da je ta lopta ušla ko zna šta bi bilo. Sve nas muči ta prečka. Ali ona pripada prošlosti i deo je istorije. Ostaje žal za utakmicom sa Nemačkom, gde smo vodili 2:0 i u finišu primili dva gola, a da smo tu slavili ne bismo išli na Holanđane. Na EP onaj neverovatan susret protiv Španije od 3:2 do 4:3. Ali to je fudbal, ostaje žal, život ide dalje.
U karijeri Kralj je igrao sa izuzetnim fudbalskim imenima poput Žorž Košte, Van Nisterloja, Mark van Bomela, Rui Baroša, zatim Mirkovića, Mihajlovića, Krstajića, Stankovića, Piksija Stojkovića, Savićevića, Mijatovića… Sa kim ste od njih u kontaktu?
– Bilo je zaista puno vrhunskih fudbalera sa kojima sam delio svlačionicu. Najčešće sam u kontaktu sa našim igračima. Čujemo se, razmenimo mišljenja, prisetimo se nekih detalja iz igračkih dana.
Na kom stadionu je bilo najteže da branite. Gde ste se najlošije osećali?
– Na utakmici u Zagrebu 1998, gde je bila najnegativnija atmosfera što se tiče tribina, jednostavno, nismo bili dobrodošli. To su bila vremena odmah posle rata, sve je bilo još poprilično vruće, prva utakmica srpskih i hrvatskih klubova u fudbalu. Ogromna tenzija i nije bilo nimalo prijatno. Na terenu se ništa nije desilo, ali sve okolo, od samog dolaska u hotel i stadion, nije bilo prijatno. To su neka vremena davno iza nas i mislim da je sada mnogo toga dovedeno u neku normalu. Utakmice u Turskoj su takođe poprilično nezgodne. Kada igrate protiv Galatasaraja domaća publika je prilično negostoljubiva. Uporedio je bivši reprezentativac fudbal u njegovo vreme i danas:
– Činjenica je da fudbal napreduje i nije isti sada, pre 20 ili 40 godina. Tada se više obraćala pažnja na lepotu, znanje, šarm… Sada se više radi na fizičkoj pripremi, igri jedan na jedan, skautiranju. Možda nije lepo za oko kao nekada, ali drugačije je vreme. Fudbal je postao veliki biznis, granice su se pomerile. Igrači počinju sa 16-17 godina, a sa dvadesetak imaju ozbiljne, milionske transfere… Ranije nismo imali mnogo informacija o rivalu. Sada statistika sve govori, imate podatke o svakom igraču. Mi smo se sa protivnikom upoznavali praktično na terenu i u hodu pravili planove.
Evolucija u fudbalu najviše utiče na golmane:
– Treba braniti 20 i nešto kvadrata. Sada je teže, lopte su lakše i lelujaju. Lakše je odbraniti šut iz blizine nego sa 30 metara. Što je veća distanca lopta više „beži“. Sada su golmani veoma visoki, a sećam se vremena kada su svi bili oko 180 cm. Drugačiji je bio stil branjenja, na to je uticala brzina lopte i uslovi u kojima se igra. Zbog velike brzine lopti golmani ih danas više boksuju nego što hvataju. Moraju se prilagoditi novim uslovima.
Kakav je osećaj prezivati se Kralj?
– Često mi kažu: „Ti si kralj“, odgovorim „jesam od rođenja“. Ne može da se ne zapamti prezime. Imam tu privilegiju da se prezivam Kralj i ponosno to ističem – zaključuje Ivica.
Grobelar inspiracija
Kada je počinjao nije imao pravog idola, ali jednog čuvara mreže je posebno simpatisao:
– Voleo sam da pratim čuvenog Brusa Grobelara. Mnogima je bio čudan, ali on je iz Zimbabvea došao do Liverpula i postao jedan od legendi tima sa Enfilda. Bio je na neki način čudan, a na svu sreću nisam imao neke njegove karakteristike, ali mi je svakako bio simpatičan, meni krajnje pozitivan lik.
Koji golman je danas svetski broj jedan?
– Oblak je odličan golman i pred njim je velika karijera. Samir Handanović je potvrdio kvalitet, pošto je dugo godina u Seriji A jednoj od najjačih evropskih liga. Nojer je ozbiljan oslonac Bajerna i reprezentacije. Generalno ima dosta dobrih mladih golmana koji tek dolaze.
Porodica oslonac
Ivica sa suprugom Draganom ima kćerku Saru:
– Porodica mi je oduvek bila osnovni oslonac u životu. Otac i majka su mi dozvolili da kao klinac odem od kuće i hvala im na tome. Supruga i ja smo stalno u Srbiji, a Sara studira na Tampa univerzitetu na Floridi.
Počeo kao napadač
Kralj je karijeru počeo u Arsenalu iz Tivta, gradu koji je poznat po sjajnim jedriličarima, a manje po fudbalerima:
– Tada su klinci, uglavnom, voleli vaterpolo, neki bi išli na jedrenje ili plivanje, ali ja sam kao dete bio zaluđen fudbalom. Počeo sam kao napadač. Međutim, preusmerili su me na golmana verovatno zbog kvaliteta i visine. Moj prvi trener Radovan Vukotić me je usmeravao i prepoznao potencijal, tako je sve krenulo. To je, očigledno, odredilo moju sudbinu.
Ofsajdi kao navika
Jedan od naših boljih golmana krajem 20. i početkom 21. veka upisan je u istoriju fudbala. Kralj je golman koji je najviše puta uhvaćen u ofsajd poziciji. Čak tri puta našao se u nedozvoljenoj poziciji kada je pokušavao da pomogne napadačima:
– Bio sam iznenađen tom statistikom. Kada ekipa gubi pokušavaš da uradiš nešto nemoguće. To se dešavalo u sudijskoj nadoknadi, ponese me želja… To je od muke kada vidiš da ne ide, imaš negativan rezultat, a vremena sve manje. Teško je to opisati, ali to danas ne bih nikom preporučio.
Velika pobeda u Pragu za drugu rundu
Koordinator za sportska pitanja i skauting službu, zadužen za sportski deo svih kategorija u Partizanu, oduševljen je trijumfom „parnog valjka“ protiv Sparte od 1:0 u prvoj utakmici plej-ofa za plasman u osminu finala Lige konferencija. Kralj je za „Vesti“ analizirao trijumf crno-belih u Pragu, koji je gledao uživo na stadionu Letna.
– Pobedom u Pragu napravljen je veliki korak ka plasmanu u osminu finala, ali ništa nije gotovo jer nam predstoji revanš u Beogradu, pa ne sme da bude opuštanja. Sparta je fizički dominantan tim i mogu da budu neugodni ako im se ostavi prostor. Ipak, bili smo čvrsti na sredini terena u Pragu, uz dobrog golman Popovića imamo lepu šansu da, uz podršku navijača, u Humskoj ostvarimo jedan od najvećih evropskih uspeha u novijoj istoriji.
