„Za mene su najsramnije stranice u istoriji moje države to što je učestvovala u agresiji na Jugoslaviju. U ovom trenutku vidim celo Kosovo kao prostor bez nade. I Srbe i Albance vidim bez nade“, rekla je poznata italijanska novinarka i publicista Marija Lina Veka u intervjuu časopisu „Odbrana“.
Njen potpis na peticiji koja je u februaru 2019. godine predata Vladi Italije sa zahtevom da preispita priznanja Kosova, potvrda je dvadesetogodišnjeg požrtvovanog rada na otkrivanju istine o životu Srba na Kosmetu posle dolaska mirovnih snaga KFOR-a.
Vesti online su u više navrata objaviljivale razgovore sa ovom hrabrom novinarkom i njih možete videti na sledećim linkovima:
Marija Lina Veka: Pamtim divlju agresiju NATO
Ovaj put prenosimo delove intervjua koji je Marija Lina Reka dala časopisu „Odbrana“.
Iz Vaših razgovora sa Srbima na Kosovu i Metohiji, pogotovo sa porodicama otetih, nastale su četiri knjige: „Izgubljeno Kosovo“, „Pejzaž duše“, „Zatvor pod otvorenim nebom“ i „Vučje srce“. Kada biste ih sveli na samo jednu impresiju, šta bi to bilo?
– To je utisak da se događa genocid nad jednim narodom, kako fizički, tako i kulturni, i o tome niko ne govori. Sve se dešava na samo sat vremena od Rima… Mislim da je to nepodnošljivo.
Borba za istinu o Kosovu
Više od 50 puta bili ste na Kosovu. Šta Vas iznova vraća u tu srpsku južnu pokrajinu?
– Jedno obećanje dato 2002. godine ocu Draganu, koji je u to vreme bio u Vitini. Tamo, u Vitini, ostalo je nekoliko desetina Srba. Razgovarala sam s njim, pitala šta mogu da učinim, bila vrlo potresena onim što sam videla i htela sam da pomognem. Rekao mi je da se vratim, samo da se vratim i ispričam to što sam videla. Samo je to tražio od mene… I to sam uradila.
Prvi ste upozorili i na šverc ljudskih organa kidnapovanih Srba sa Kosmeta. Kažete: „Više od 2.000 Srba je nestalo pred očima tzv. međunarodne zajednice i nikoga za to nije briga.“ Šta Vas je uverilo da je šverc organa otetih Srba sa Kosova istina?
– Ja tu nemam nikakvu dilemu. Čula sam mnoga svedočenja članova porodica, mnoge iskaze svedoka, videla da se mnoge priče podudaraju. Ljude su manje-više odvodili na isti način, imamo svedočenja o privremenim zatvorima koji se dovode u vezu sa odvođenjem ljudi i potom njihovim prelaskom u Albaniju… Dobili smo i svedočenja iz izveštaja Dika Martija, a uprkos činjenici da svedoci kasnije misteriozno nestaju ili dožive nesreću, ima i živih. Navešću samo jedan primer – slučaj inženjera Dragana iz okoline Parteša, čiju sam majku dobro upoznala. On je odveden i ubačen u kola, pred očima više svedoka, dok je ulazio u fabriku IBG u Gnjilanu, u kojoj je radio, a koja je septembra 1999. godine prešla pod kontrolu OVK.
Najsramnija stranica u istoriji Italije
Obeležili smo 20 godina od NATO agresije na SRJ. Kako danas vidite njene posledice, kome je bila potrebna ta agresija?
– Za mene su najsramnije stranice u istoriji moje države to što je učestvovala u agresiji na Jugoslaviju. U Ustavu Republike Italije stoji da Italija odbacuje rat, a vodili smo rat sa državom koja nam nije objavila rat, koja nas nije napala… Kao posledica, stvorena je neka vrsta crne rupe u centru Evrope, a to je kriminalna država Kosovo sa američkom bazom „Bondstil“, koja stoji kao bastion američkih interesa, sigurno ne evropskih…
Kako vidite Balkan danas, kao i položaj Srbije u njemu?
– Balkan je uvek bio centralni prostor Evrope. Nasmejem se kada čujem kako Srbija treba da uđe u Evropu. Srbija je srce Evrope. Na Balkanu je uvek bilo rata i sukoba… Smatram da Srbija mora apsolutno biti deo Evrope, čak i ove veoma manjkave Evrope, ali ne na kolenima i ne po cenu gubitka duše – zaključila je Marija Lina Reka.
