– Najteže je prvih nekoliko dana, a onda se čovek toliko prilagodi, da o gladi više ne razmišlja. Kada su počeli suđenje bez mene, pojavio mi se toliki prkos da ne bih popustio po cenu života. Rusko Ministarstvo inostranih poslova izdalo je saopštenje o mom štrajku posle oko 25 dana gladovanja, i tada su u Hagu užurbano krenuli da prihvataju sve moje uslove. Moja je procena bila da je Haški tribunal zaista bio spreman da umrem. Ni to im ništa ne bi vredelo, jer sam se zainatio da ne popustim – seća se Šešelj koji je tada smršao 25 kilograma, a lekari su ustanovili "metabolički haos" u njegovom organizmu.
Bezdušni lekariŠešelju život nije visio o koncu samo tokom štrajka glađu. |
Zbog ozbiljnih srčanih problema operisan je 2010, ali i pored ugrađenog defibrilatora, početkom januara 2012. umalo nije preminuo u ćeliji. Tokom šetnje pozlilo mu je i zamolio je čuvare da ga vrate u ćeliju gde se onesvestio i udario glavom o sto.
Stražar ga je zatekao u lokvi krvi i pozvao medicinsku sestru. Ona je pokušala da izmeri pritisak, ali nije uspela, pa je pozvala Hitnu pomoć. Prvo su stigla jedna kola, pa druga, a zatim su se čekali vatrogasci da bi isekli rešetke na prozoru prvog sprata kako bi ga izneli u ležećem položaju.
Šešelj demantuje navode medija da ga je od sigurne smrti tada spasao Jovica Stanišić.
– To je bila naša interna šala koja je dospela u javnost, ali je neistinita. Kako da me spase Jovica Stanišić, kada sam pao u svojoj ćeliji? Jovica Stanišić i Frenki Simatović su naišli tek dok sam iščekivao Hitnu pomoć. Ušli su u ćeliju i sa mnom razgovarali, a meni do razgovora nije bilo – otkriva Šešelj prvi put za javnost kako je izgledala agonija i borba za život u haškom kazamatu.
– Nije bilo prijatno, ali nisam se uplašio za život, odnosno, baš kao što se ni danas ne plašim – tvrdi Šešelj čije je zdravlje od haškog vazduha i haških laži bilo sve više načeto, da bi decembra 2013. usledila i operacija karcinoma, a danas se susreće sa metastazama na jetri.
Ispovest Vojislava Šešelja: |
Ipak, otkriva da mu je samo jednom za 12 godina u Hagu bilo toliko loše da je mislio da neće dočekati jutro.
– Bilo je to u prvoj polovini 2012, u izbornoj noći. Pratio sam rezultate na TV i saznao da moja stranka, prvi put u istoriji, neće biti deo Skupštine Srbije. Pritisak mi je tada skočio na 240. Gušio sam se, a puls me ubijao. Zvonilo mi je u glavi, ali sam odlučio da neću nikoga da zovem da mi pomogne. Nisam želeo da iko sazna koliko mi je zapravo teško pao gubitak SRS-a na izborima. Taj poraz sam bolovao nekoliko meseci, a onda sam se oporavio i svom snagom krenuo u novu pobedu nad Haškim tribunalom i evo me danas u Srbiji – pobednički priča Šešelj za "Vesti".
