U poslednje vreme sve se više pominje inflacija i to na način kao da je u pitanju nešto nepoznato, nešto novo, van ovoga sveta…
U ekonomiji postoji više zakonitosti, ali osnovni je zakon ponude i tražnje. Dakle, ukoliko je ponuda neke robe ili usluge veća, a potražnja ista ili manja, cena mora da pada.
Ukoliko je, s druge strane, potražnja veća, a ponuda ista ili manja, cena mora da raste.
Prevedeno na jezik novca, ukoliko je u opticaju mnogo novca, bez realnog pokrića, potražnja se povećava.
Sve više ljudi ima više novca, povećana je kupovna moć, dakle imamo veću tražnju roba i usluga, a to uz istu ponudu, rezultira većim cenama.
Ukoliko cene rastu, njihov prosek formira inflaciju. Nema tu mudrog slova, veća tražnja znači veće cene. Veće cene svakodnevnih roba i usluga, čine inflaciju koja se izražava u procentima.
Hiperinflacija
Kada stopa inflacije probije predviđene okvire, onda se pokreće ciklus koji vodi u hiperinflaciju ukoliko se nešto ozbiljno ne preduzme.
Iz hiperinflacije se izlazi ratovima, gubitkom suvereniteta – ili se ne izlazi.
Poučeni istorijskim iskustvima, vlade zapadnih zemalja slobodnog tržišta (mada je to prilično fiktivna kategorija obzirom na visok stepen intervencije država) žele da inflaciju drže pod kontrolom.
Radi se o ciljanim okvirima od dve do tri, maksimalno četiri procenta na godišnjem nivou.
Da bi se povećana inflacija suzbila, centralne banke dižu kamate, ili preciznije, podižu referentnu kamatnu stopu po kojoj se komercijalne banke zadužuju.
Više kamate, manja tražnja
Kada se kamate na kredite podignu, tražnja se automatski smanjuje jer pada kupovna moć stanovništva i privrede.
Dakle, ljudi skuplje plaćaju novac i samim tim manje troše. Formula je jednostavna i tu greške nema, bez obzira da li se radi o životnim namirnicama ili kapitalnim investicijama, kupovini kuća i stanova.
Kada ljudi manje troše, smanjuje se tražnja, a uz konstantnu ponudu, (da ne ulazim sada u pitanje elastičnosti), cene nužno moraju pasti.
Kada cene padaju, njihov prosek znači smanjena inflacija, dakle postignut cilj.
Cene nekretnina
Kako to utiče na cene nekretnina? Ljudi često kažu da inflacija znači porast cena građevinskog materijala i porast cena nekretnina.
Možda u nekom idealnom svetu, ali porast cena građevinskog materijala se neće reflektovati u porastu cena nekretnine, barem ne u značajnoj meri.
Prodajnu cenu nekretnina formira pre svega ponuda i tražnja, koje ne uzimaju mnogo u obzir troškove izgradnje neke nekretnine.
Porast kamata, znači skuplji novac i nižu tražnju, a niža tražnja znači niže cene nekretnina u narednom periodu.
Dugoročno gledano, cene nekretnina će najverovatnije biti više u nominalnim, a možda i u realnim iznosima. Ipak, pre nego što bude bolje, mora biti gore.
Uzroci i povodi
Kroz medije se provlači da su glavni uzroci inflacije rat u Ukrajini i svetska zdravstvena kriza. To je samo delimično tačno jer, suštinski gledano, cene rastu jer su decenijama ubacivane enormne količine novca u opticaj, a ova dva faktora su bili povodi za dodatno ubrizgavanje novca bez pokrića u novim vrednostima u finansijske tokove.
Opet, sve se svodi na zakon ponude i potražnje. Previše novca, povećanja potražnja, povećane cene, a to znači inflacija.
Da bi se suzbila inflacija podižu se kamate da se ljudima smanji kupovna moć, da ne kažem baš da što više osiromaše. Kada ne mogu da plaćaju robe i usluge, logično je da se cena istih smanji.
Pojednostavljeno rečeno, cenu svih kriza, kroz vekove, plaćaju široke narodne mase, a nikada oni koji su to pokrenuli svesno ili nesvesno.
