– Šta se dešavalo sa ženama, Srpkinjama u ratu u Bosni i Hercegovini, uopšte niko nije ni pominjao. Uglavnom, kad se govorilo o Srbima, govorilo da se o srbočetnicima, jugo-okupatorima, agresorsko-fašističkoj vojsci, silovateljima, mučiteljima, monstrumima što po zemlji hodaju, što apsolutno nije tačno, a mi koje smo majke, sestre, ćerke tih srpskih boraca, mi smo i u doba rata i posle rata bile meta za iživljavanje. Nigde nismo prikazivane kao žrtve, da nas je neko mučio i zlostavljao i bilo je jako teško srušiti tu ogradu – priča za "Vesti" Božana Živković Rajilić, predsednica Udruženje žena žrtava rata iz Republike Srpske.
Dve decenije u mraku
– Posle tih zatvora, logora i sabirnih centara koji su bili za Srbe, a držali su ih pod kontrolom pripadnici armije BiH i HVO mi smo se razlišle. Nismo znale ni gde se ko smestio, ni u kakvim kontaktima nismo bile skoro dve decenije. Za prvo okupljanje nam je pomogla organizacija porodica poginulih boraca Republike Srpske i lično njihov predsednik Nedeljko Mitrović koji je išao na poziv da razgovara sa ženama koje su se javljale – kaže Božana Živković Rajilić.
Udruženje je osnovano krajem 2012. godine, a za dve godine rada uspelo je da pokrene nekoliko sudskih istraga. Na osnovu njihovog rada, dodaje Rajilićeva, uhapšeno je više od 30 muškaraca.
– Uspostavili smo kontakt sa Tužilaštvom BiH i odneli smo konkretna imena svedokinja i konkretna imena zločinaca. U odnosu na ono na čemu smo bili, danas smo u izuzetno dobroj situaciji. Od aprila meseca do sada je s područja Posavine, Hadžića, Trnova, Bihaća više od 30 Hrvata i Bošnjaka uhapšeno za zločine nad Srpkinjama – kaže Rajilićeva.
Do tada, kako ističe, "niko te zločine nije spominjao, niko nije sprovodio istragu, ni pitao, ni raspitivao se, a kamoli da uhapsi":
– U jednoj od televizijskih emisija govorila sam o spisku žena, o spisku naredbi za silovanje žena, pokazala slike logora, a sve smo to dobili od naših članica. Sutradan ujutru je zvao tužilac.
Jedanaest dana nakon što sam odnela dokaze, prva petorica su bila uhapšena. Za nas je to veliko olakšanje. Svesne su da je prošlo mnogo godina, ali se pravdi nadaju.
– Znamo mi da nema pravde, ali to nije moralo da se desi, nije trebalo da se desi, i onaj ko je taj zločin počinio mora da odgovara. Mi se uzdamo, da ako bude 10 odsto pravde u sudu i tužilaštvu, oni se ne mogu izvući bez kazne. Do sada su šetali slobodno i rugali nam se.
Na pitanje gde su se ti ratni zločini dešavali, Railićeva odgovara: "Ne znam gde nije!"
– Mržnja prema nama je u 90 odsto slučajeva bila bezrazložna. Bez ikakvog povoda. Dovoljno je da nosite srpsko ime i prezime. Tako je i meni rečeno. Kada sam razmenjivana, a bila sam 322. u Srebreniku, u zatvoru u privatnoj kući, kapetanu koji me je privodio na osnovu lažnih prijava kažem: "Eto, sada je gotovo, recite mi šta sam kriva?" A on odgovara: "Ne treba ti krivica, Srpkinja si!"
Božana Živković Rajilić razmenjena je 3. maja 1993. Skoro godinu dana provela je u logoru.
Sad nas vide i čuju!
– Za svet smo 25 godina bile majke, sestre, supruge boraca-silovatelja, a samim tim i dozvoljena meta i neko nevažan. Izborile smo se da nas vide i čuju – poručila je Rajilićeva na izbornoj skupštini Udruženja porodica nestalih i poginulih Suza, koja je održana u Beogradu.
– Izveli su me iz mog stana i odveli u privatnu kuću gde je po noći dolazilo po 80 njih. Nisu me silovali, ali su me tukli, premlaćivali. Ovo što vidite da govorim ukoso, to su veštačke vilice. Ovo mi spadne tu, pa mi hirurg vrati – priča Railićeva i pokazuju na usta, ali ne dozvoljava sažaljenje.
– Mučili su nas. Čučni, ustani… Ponižavali, pljuvali, vređali, šta god im padne na pamet. U toj kući su bili dva rođena brata i ja, bilo nas je troje. I kuća je bila vlasništvo jednog Srbina. Njih dvojica su bili stari ljudi, 30 i neko godište. Igrom slučaja sve troje smo nastavnici, a pola od tih ljudi su naši učenici. Mržnja prema nama nije bila to zbog našeg rada, ni prema Žarku, Rajku i meni lično. To je bilo na nacionalnoj osnovi.
Kada je osnovano Udruženje žena žrtava rata iz Republike Srpske okupljalo je 36 članica. Nakon dve godne rada broji više od 252. Božana kaže da se posle svih trauma koje je preživela 80 odsto vratila u normalan život i ima svoju porodicu, ali joj je trebalo vremena da progovori o svemu što je pretrpela. I danas je jedna od retkih koja može javno o tome da govori.
– Preživele smo torturu, mučenje, silovanje… To je i danas tabu-tema. Od nas 250 koje smo skupa, nas pet ili šest može da kaže naglas šta se dogodilo. A i nas pet ili šest je imalo tu strahovtu unutrašnju borbu. Ali, bitno je da smo dobile podršku porodice, da same živimo od svog rada, da smo se vratile sa te fizičke i psihičke nule u nekakav plus u životu, a ima i razloga za to.
Što pre zakon o civlnim žrtvama
Udruženje namerava da pokrene inicijativu za donošenje novog zakona koji će Srpkinjama silovanim i mučenim u bošnjačkim i hrvatskim logorima u BiH omogućiti da ostvare status civilne žrtve rata. Za to, kaže predsednica udruženja, imaju podršku vlasti Republike Srpske:
– Odmah po formiranju nove vlade Srpske pokrenućemo inicijativu za donošenje novog zakona o civilnim žrtvama rata. Konačno imamo udruženje i vlast koja je spremna da nas podrži. Da pokažemno svetu da smo bile žrtve i doživele najgora fizička i psihička maltretiranja – ističe Božana Živković Rajilić.
Podrška vlasti RS
Božana Živković Rajilić ističe da ima puno podršku institucija Republike Srspke.
– Oni stoje iza rada našeg udruženja. Odobravaju svaku našu izjavu bez obzira na to što ona nekada bude i gruba i nepromišaljena, kad ne mogu da živci da izdrže neke laži, i onda reagujemo srcem, a ne mozgom. Posebno smo ostvarili kontakt sa Centrom za istraživanje rata i ratnih zločina, a to je ogranak u okviru Ministarstva pravde RS i bavi se dokumentivanjem svih ratnih zločina.
Mučni razgovori sa Bramercom
– Kontaktirali su nas iz Tužilaštva Trubunala u Hagu. Sa Seržom Bramercom, glavnim tužiocem, razgovarala sam četiri puta i bila sam jako teška. Rekla sam mu – ja sam tvoja plata. Šta bi on radio da se ne procesuiraju zločinci? Ovakvi kao ja mu donosimo bogovsku platu – seća se Božana Živković Rajilić.
