Ovog 12. marta navršava se 20 godina od ubistva Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera Srbije nakon promene vlasti u Srbiji 5. oktobra 2000. godine i sloma režima Slobodana Miloševića. Sagovornici „Vesti“ analiziraju gde je Srbija – dve decenije od tog događaja. Mišel Zubenica, izvršni direktor Centra za međunarodnu javnu politiku kaže da je ubistvo Đinđića trauma koju Srbija nikada neće zaboraviti.
– Đinđić je bio suočen sa izvlačenjem zemlje iz teškog perioda sankcija, ratova, siromaštva. U te dve godine koliko je bio na čelu Vlade, Srbija je krenula u dobrom pravcu, ali je delom sve stopirano njegovim ubistvom. Ispostavilo se da se ovih 20 godina faktički nismo pomerili sa mrtve tačke u rešanju onih osnovnih problema, a to su pitanje Kosova i ulaska Srbije u Evropsku uniju. Mnogo godina je utrošeno, mnoge vlasti su promenjene da bismo mi i danas bili na istom mestu – ocenjuje Zubenica
Važna istorijska uloga
Zoran Anđelković, jedan od savremenika tih događaja, nije nimalo blagonaklon o ulozi Đinđića u modernoj istoriji Srbije.
– Dolazak na vlast revolucionarnim metodama ili raznim demonstracijama na vlast, kao što se to dogodilo 5. oktobra 2000. godine, uvek se završavao tako što su učesnici postajali gubitnici i poraženi, a samo vođe demonstracija bi profitirale. Tako se desilo sa Đinđićem,
DOS-om i celom tom „petooktobarskom bulumentom“. Narod je očekivao mnogo, a narod i država su posle toga, narednih 10 godina, bili u potpunom haosu. Prvo što je nova vlast uradila u Srbiji bila je da su potpuno uništili privredu, rasprodali preduzeća, ostavili ljude bez posla. Tumačenje da je Kosovo demokratsko pitanje pretvorilo se u pitanje „standardi pre statusa“… Sve je to rezultat petooktobarskih promena i onih koji su rukovodili. Da li je Đinđić imao dobru viziju – moguće, ali ovo su rezultati – ističe Anđelković.
Ključna tačka
On dodaje da je ključna „tačka“ u kojoj bi mogle da se porede vizija Zorana Đinđića i vizija predsednika Srbije Aleksandra Vučića – demokratizacije Srbije.
– To je jedina dodirna tačka u politikama ova dva lidera. Za razliku od Đinđića, Vučić ima rezultate. Te godine dok je Đinđić vladao Srbijom će ostati upamćene kao godine sunovrata Srbije i naroda, a od 2012. godine ipak imamo ekonomski prosperitet, rast plata i standarda, ali i dovođenje stranih investitora. Meni je Đinđić, kada smo razgovarali o prelaznoj vladi, neposredno posle 5. oktobra, govorio da, čim se ona formira, u zemlju dolaze dve milijarde dolara, pa onda 24 milijarde… Nažalost, od toga nije bilo ama baš ništa! Da li su lagali u njega ili sve njih iz DOS-a samo da bi oterali Miloševića, oni najbolje znaju. S druge strane, od 2012, a najviše od 2017. se pokazuje kako se ozbiljno vodi država – ističe Anđelković.
Teorija trećeg metka
Mada je pravosnažnom presudom utvrđeno da je na Đinđića pucao Zvezdan Jovanović i da su ukupno ispaljena dva hica, i premijerov telohranitelj, Milan Veruović, ali i drugi očevici, tvrde da je tokom atentata ispaljeno – tri hica.
Veruović je svoje tvrdnje objasnio u istoimenoj knjizi, a u medijskim istupima je osporio i motiv atentata – strah pripadnika JSO da će završiti u Hagu.
„Činjenice su to dokazale, jer niko iz te jedinice nije procesuiran u Hagu nakon ubistva Đinđića. Dvojica vođa tog klana su streljana pod misterioznim okolnostima, to je sve falsifikat. Ceo 12. mart je falsifikat, od A do Š. Drugi deo grupe je osuđen, oni su u zatvoru. Ali priznanje mora da se potkrepi činjenicama i dokazima, a kada materijalni dokazi, tragovi i činjenice ne mogu da se dovedu u vezu sa vašim priznanjem, onda je veliko pitanje koliko je sve verodostojno. Četvorici ljudi iz te organizovane grupe dat je status zaštićenih svedoka. Morali su nešto da kažu da bi tu grupu priveli pravdi i zakonu, ali to se ne podudara sa onim što živimo danas“, rekao je Veruović.
Osuđeni napadači
Đinđić je ubijen hicem u srce, u 12.25, u dvorištu zgrade Vlade Srbije gde je tog dana najpre trebalo da prisustvuje sastanku Saveta za borbu protiv korupcije, a zatim i da se sastane sa tadašnjom ministarkom spoljnih poslova Švedske Anom Lind, koja je, igrom slučaja, nekoliko godina kasnije takođe ubijena.
Pravosnažnom presudom iz 2009. godine, za ovaj zločin na po 40 godina zatvora osuđeni su nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti Milorad Ulemek i pripadnike jedinice i direktni izvršilac atentata Zvezdan Jovanović.
U grupi osuđenih se našlo desetorica saučesnika među kojima i vođe „zemunskog klana“ Dušan Spasojević i Mile Luković Kum koji nisu dočekali suđenje, jer su ubijeni u policijskoj akciji prilikom hapšenja.
Đinđić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija, dok je u pogrebnoj povorci bilo više stotina hiljada građana.
Političar i filozof
Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, 1. avgusta 1952. godine, od oca oficira Jugoslovenske narodne armije i majke domaćice. U mladosti se nekoliko puta selio. Po dolasku u Beogradu, završio je Devetu beogradsku gimnaziju, a nakon toga Filozofski fakultet. Završio je filozofiju, ali je uporedo pratio predavanja sociologije, ekonomije i istorije umetnosti. Kao student je bio učesnik protesta protiv tadašnjeg režima, zbog čega je bio i hapšen. Formalno obrazovanje je dovršio u Nemačkoj, kod profesora Jirgena Habermasa. Po povratku u Jugoslaviju, radio je kao profesor na Univerzitetu u Novom Sadu, a bio je i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, osnivajući modernu stranku 1989. godine čiji je predsednik postao 1994. godine. Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001. godine postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine. Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji.
