Na Dan svetog mučenika Prokopija, posetismo Pokrovski manastir u Talongu i dogovorismo da se svake godine na taj praznik okupljamo na liturgiji, u dragom nam manastir lepoimenom. Skoro svaki put kad odem dole nasitim se lepe prirode, kao i mnogi drugi. Zaista se ima šta i videti i čemu diviti. Od prelepog pogleda na dolinu reke Šolheven, žubora vode krivudave, pa brsnatih šuma i tvrdokamena na drugoj strani.
U povratku navratih do kuće Stanojčića, Vukicine i Ljubomirove, i uslikah je iz automobila. Nisam ni izlazio, beše neka mala žurba. Vidim, tu je moj čempres iliti kiparis. Otkud sad moj čempres tu? Pa ovako je to bilo: u prošlom veku sam doneo semenki iz Hilandara ovde u Australiju i samo su se tri primila. Dva su pored kuće, a jedan sam doneo od Pavlovića i posadio ispred kuće Jovanove u St.Adrju nedaleko od našeg Koledža. Ovaj je porastao oko 8 metara visine. Hajde da procenimo!
Jedne godine smo ovde služili Prvo bdenije. To je večernja molitva. „…dušo moja što grešiš, što se prejedaš i tako u tom duhu…“ A onda smo otišli u trpezariju i mnogi među kojima i ja smo se prejeli. Zaboravsmo šta smo do maločas čitali… Ali eto, ljudi smo, lakoumni, brzoprevrtljivi i nadasve neobuzdani. A kako da ne jedeš kad je sve lepo i ukusno, plus u ovome lepom prirodnom okruženju kao da ti neki blagoslov dušu miluje.
Sve spava mrtvim snom
Tako i ovog puta dočekasmo ručak, popričasmo, rešismo da i dogodine dođemo i ako će da bude postan dan da spremimo ribu posle svete liturgije, jer u svim manastirima se iz hrama po liturgiji ide u trpezariju i na neki način ručak postaje produžetak liturgije. Za vreme obeda se čitaju poučni tekstovi iz raznoraznih knjiga i pouka.
Tu su se u manastirima držale besede i zdravice, gde je zbilja bila neka duhovna škola, ne samo propoved za vreme liturgije, nego i za vreme ručkova i večeravanja.
Naiđoh pored kuće protođakona Žike, ali ga ne nađoh doma. Tako je bilo i prošli put.
E, sad ne idem kroz Vindželo, nego iz mestašceta Talong levo ka „friveju“, pa desno za Sidnej. S leve strane u brdovitoj i raznodrvenastoj šumi ugledasmo lep seoski hram koji dokazuje da i ovde žive ljudi koji vole Hrista i ako nisu pravoslavni, ali i pored svega toga i Hristos voli njih. Hristos je i za njih postradao.
Sa leve strane je neuredna farma na koju sam rado svraćao kod brata Radojice, ali od kad je on umro – mrka kapa. Sve mrtvim snom spava, kako se vidi s puta.
Navratismo na farmu kod jednog Talijana. Tu nekad kupimo belog luka, voća i povrća. Ovog puta ne beše ništa, ni kokošijih jaja. Veli da i on sad drugde kupuje jaja. Zima dobro stegla, te sve ćuti i čeka da Gospod pošalje svetlodavno sunce da sve zagreje i da se sve budi kao u ranu zoru.
Brdo hvali, u dolinu se svali
Udarismo desno ka Sidneju, puni sreće i raznoraznih utisaka i lepih komentara. Sa leve strane ugledasmo znak „Henging rok“, ali ne otidosmo tamo jer je dan bio na izmaku. Ići ćemo drugom prilikom. Bio sam ja ovde već dva puta . U tom rimokatoličkom manastiru ima oko 60 kapela. Vijetnamska, poljska, kanadska… „Ima gi raznih“, što bi rekli neki iz Srbije.
Dakle, ostaje dan da se pamti kada je došlo dosta naroda kao da je manastirska slava. Ispovedalo se i pričešćivalo, prilagalo, posmatrala priroda i reka, dobro se zanadilo, pa nazad za Sidnej. Po onoj narodnoj – Brdo hvali, u dolinu se svali.
Neka nam Gospod poživi Ljubomira, Vukicu i Zorana, da nas dugo dočekuju i ispraćaju. Amin Bože daj.
Navrati, ključ je na panju
Tako dok sam živeo u Kvinslendu dođe mi pismo od Ljubomira, današnjeg domaćina. U pismu je pisalo otprilike ovako:
„Oče Nikola, ako prolaziš iz Kanbere ili Melburna za Sidnej navrati ovde u manastir. Ključ je ovde obešen na panju“.
Ljubomir je i nacrtao kako to sve izgleda, da bih ja lakše našao ključ, noćio i molio se Bogu. Poznavao me je i valjda je bio siguran da volim manastire, kao i manastirska bogougodna duga bogosluženja. Onda nije bilo nikakve šanse da iz Brizbejna dolazi ni u prolazu ni nikako, ali sad je prilika drugačija jer sam daleko samo 170 kilometara, a onda sam bio čak 1280. Sad je po tom pitanju lakše. Sad smo bliže, a narod kaže – daleko od očiju, daleko i od srca.
Molitvama svetog Prokopija, Gospode Isuse Hriste, sine Božiji – pomiluj nas!
