Drugi put u skoro 20 godina dugoj političkoj karijeri, Ramuš Haradinaj će premijersku fotelju zameniti klupom za optuženike. Haradinaj je podneo ostavku na mesto premijera i marta 2005. kada je Haški tribunal protiv njega podigao optužnicu za ratne zločine.
„U Hag ne ide premijer, nego Ramuš Haradinaj“, rekao je Haradinaj pošto je ponovo podneo ostavku na mesto premijera. U Hag je pozvan svega dan pošto je austrijska policija na bečkom aerodromu nakratko zadržala njegovog mlađeg brata, Dauta, zbog poternice koju su izdale srpske vlasti.
Životni put Ramuša Haradinaja
Ramuš Haradinaj je rođen 3. jula 1968. godine u selu Glođane, na zapadu Kosova. Kao dečak, kako je kasnije pričao, želeo je da postane astronom, a ranu mladost proveo je poput većine svojih vršnjaka u godinama ispunjenim albanskim demonstracijama. Završio je srednju školu i 1989. godine odslužio tadašnju Jugoslovensku narodnu armiju. Leti je radio u Švajcarskoj, zimi boravio na Kosovu, gde je 1991. optužen, ali i oslobođen, zbog navodnog učešća u demonstracijama.
Nakon suđenja otišao je u Švajcarsku, gde se ubrzo pridružio Narodnom pokretu Kosova – organizaciji iz koje su u kasnijem sledu događaja izrasle Oslobodilačka vojska Kosova i većina sadašnjih kosovskih političkih stranaka.
„Nikada nisam bio pripadnik Legije stranaca“, rekao je u knjizi „Kazivanje o ratu i slobodi“, izdatoj na Kosovu 1999. godine. Tokom putešestvija po Evropi upoznao je i prvu suprugu, Finkinju Joanu Karlson, koja u kasnijem sledu događaja preuzimala ključnu ulogu u uspostavljanju kontakata sa zapadnim diplomatama, posebno Amerikancima.
Rat na Kosovu
Za Ramuša Haradinaja, sukobi na Kosovu počeli su, suštinski, još 1994. godine, kada je uz pomoć braće Ljuana i Škeljzena, organizovao ilegalan kanal za doturanje oružja grupi pobunjenika nazvanoj „Dukađin“. Do sredine 1998. slovio je za lokalnog komandanta područja oko rodnog sela, ali je ubrzo zatim postavljen za komandanta zone OVK i na tom mestu je dočekao kraj rata na Kosovu.
„U septembru 1998. godine praktično smo izgubili rat protiv srpskih snaga bezbednosti, ali je tadašnji američki izaslanik Ričard Holbruk uspeo da isposluje prekid vatre i dolazak verifikacione misije, što nam je dalo dovoljno prostora da se pripremimo za prolećnu ofanzivu“, rekao je Haradinaj u jednom intervjuu.
„Moram da istaknem da je dolazak verifikatora bio zaista neobično važan događaj za Kosovo. Nakon ofanzive srpskih snaga bezbednosti u septembru 1998. godine, narod je polako počeo da gubi poverenje u vojsku (OVK), mislili su da nismo u stanju da ispunimo zadatke, jer se nakon povremenih padova nismo uzdizali snažniji i spremniji, kako se očekivalo, već smo se suočavali sa teškoćama u transportu materijala i organizaciji uopšte“, pričao je kasnije.
Tokom rata formirao je i specijalnu jedinicu „Crni orlovi“, koja je u zapadnim krugovima slovila za najbolje opremljenu i obučenu snagu unutar OVK. Srpski izvori tu jedinicu povezuju sa ratnim zločinima, posebno sa likvidacijom srpskih civila kod Radonjičkog jezera. Posle rata, zapadni izvori su tu jedinicu povezivali sa nekoliko snajperskih napada na nemačke vojnike. Osim zrna u pancirima pripadnika Bundesvera, te akcije ostale su bez posledica, ali i ozbiljnih istraga.
U sukobima sa srpskim snagama bezbednosti poginula su mu dva brata, Ljuan i Škeljzen, a Ramuš je bio ranjen u najmanje dva navrata.
Zapadni izvori navode da je Haradinaj odigrao važnu ulogu u operaciji prikupljanja informacija pre i tokom NATO bombardovanja, te da je u komplikovanom procesu demilitarizacije i prerastanja OVK u političke stranke i bezbednosne snage Kosova bio jedan od retkih lidera koji je uistinu mogao da ispuni sve dogovore i smiri tenzije nastale zbog međunarodnih zahteva Albancima da odlože oružje.
Srpske optužbe na račun Haradinajevog ratnog delovanja sadrže ukupno više od 100 tačaka, uključujući i ubistvo nekoliko desetina srpskih civila čija su tela pronađena u Radonjičkom jezeru, nedaleko od Glođana, krajem 1998. godine.
Politička karijera
Posle demilitarizacije i transformisanja OVK u „jedinicu za borbu protiv elementarnih nepogoda“ nazvanu Kosovski zaštitni korpus, postaje zamenik komandanta tih snaga, ali zarad političke karijere napušta KZK i formira Alijansu za budućnost Kosova – ambiciozno zamišljen politički pokret sastavljen od čitavog niza manjih stranaka i istaknutih lokalnih političara, uključujući i nekadašnjeg komunističkog lidera Mahmuta Bakalija.
Optužnice za ratne zločine, svakako, nisu bile jedini problemi koji su posle rata mučili Haradinaja. Zapadne diplomate su njegove političke ambicije, u nekoliko navrata, neutralisale podsećajući na nikada do kraja rasvetljene pucnjave nedaleko od Dečana 2000. godine, kada je predvodio grupu od tridesetak pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa u napadu na rivalski klan Musaj, blizak političkom konceptu pokojnog Ibrahima Rugove.
Haradinaj je tom prilikom ranjen šrapnelima od granate navodno ispaljene iz ručnog bacača, ali je posle, kako su zapadnoevropski pripadnici Unmikove policije tada govorili, „histerične intervencije“ Amerikanaca, prvo helikopterom prebačen u Bondstil kod Uroševca, a zatim u bazu Ramštajn u Nemačkoj.
Tokom 2000. godine, posle najozbiljnijeg u seriji sukoba dvojice najuticajnijih komandanata OVK, Hašim Tači se na dva meseca od gneva Ramuša Haradinaja „sklonio“ u Nemačku.
Haradinaja već godinama prati glas da je, uz nezaobilaznog Tačija, „ključni američki čovek na Kosovu“, pa nije za čuđenje što serija incidenata u koje je Haradinaj bio uključen posle dolaska Kfora 1999. godine, uključujući i pesničenje sa ruskom patrolom 2000. godine, nije nimalo ugrozila njegov povlašćeni položaj u Vašingtonu.
Posle izbora 2004. godine, u komplikovanoj političkoj igri imenovan je za premijera Kosova, ali se na tom mestu zadržao tačno 100 dana, pre nego što ga je Haški tribunal optužio za ratne zločine. Tri godine kasnije, sud u Hagu doneo je oslobađajuću presudu. Haški tribunal sudio mu je još jednom, od 2011. do 2012. godine, a nekadašnji komandant zone „Dukađin“ ponovo je oslobođen.
Ta dva suđenja pratio je čitav niz kontroverzi, uključujući i smrt nekolicine svedoka, a glavni tužioci Haškog tribunala, prvo Karla del Ponte, a zatim i Serž Bramerc u nekoliko navrata su, bez rezultata, upozoravali na problem zaštite svedoka u suđenju Ramušu Haradinaju.
Prezime Haradinaj je tokom 2001. godine često povezivano sa sukobima u Makedoniji i na jugu Srbije. Kao krunski dokaz te tvrdnje, navodi se da se Ramuš Haradinaj „lako odrekao“ usluga svog glavnog vojnog savetnika, nekadašnjeg oficira JNA Gzima Ostrenija, koji je u Makedoniji imao istu ulogu koju je prethodno imao na zapadu Kosova.
U takvom rasporedu snaga, navode zapadni obaveštajci, Ramušov brat Daut imao je zadatak da koordiniše transport oružja i ljudstva, kako navode Makedonci, mahom pripadnika KZK, sa Kosova na teritoriju Makedonije. Dautov uticaj na događaje u Makedoniji neutralisan je tako što je pred izbore 2005. godine osuđen na zatvorsku kaznu zbog učešća u mučenju i ubistvu četvorice Albanaca posle rata. Ime Dauta Haradinaja i dalje se nalazi na američkoj crnoj listi osoba koje predstavljaju opasnost po stabilnost u regionu.
Osim u Makedoniji, Ramuš Haradinaj je bio aktivno uključen i u nemire koji su gotovo dve godine potresali jug Srbije, te je u ime albanskih lidera, uz neizbežnog Hašima Tačija, 2000. godine na pod pritiskom Amerikanaca potpisao Gnjilanski sporazum, kojim se Albanci obavezuju na jednostran prekid neprijateljstava i rasformiranje Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe.
U neredima na Kosovu, kada je tokom dvodnevnog divljanja albanskih ekstremista sredinom marta 2004. godine ubijeno dvadeset osoba i proterano oko 4.000 Srba, organizacije ratnih veterana OVK, nekoliko manjih političkih stranaka i studentskih pokreta, listom bliskih Haradinaju označavani su kao pokretači nereda. Međunarodna policija i sudstvo, međutim, nisu uspeli da dokažu direktnu vezu tih organizacija sa nemirima.
