Ne kaže se bez razloga da kuća, a i čitav svet, počiva na ženi, a da je tako primer je i Dušanka Petković iz sela Guberaš kod Velike Plane kojoj je selo već davno dalo nadimak Hajdučica, koji joj po poreklu, ali i prema poslovima koje obavlja i životnim stavovima apsolutno odgovara.
– U kuću Petkovića sam došla, zapravo dovezli su me okićenom čezom i sa belom venčanicom na glavi kada mi je bilo samo 15 godina. Ja mlada, jedra, lepa, a i moj đuvegija Milan bio mnogo lep i viđen mladoženja. Ma, baš lep čovek. Tada niko nije bio ponosniji na mene, jer sam se udala za mladića kojeg sam begenisala, a i mom Milanu bilo milo što je u kuću doveo mladu iz roda Hajduk Veljka koji mi je rođak, dalji, ali krv nije voda. I, tako, kada sam bacila sito preko krova domaćinske kuće i kada je prošlo vreme svatova, dođe vreme da se radi, stvara i rađaju deca. No, to što smo Milan i ja bili po svemu, pa i po lepoti, jedno za drugo, to je bilo za gledanje, ali mnogo je bilo bitnije da smo se slagali i da smo bili vredni toliko da nam je za poslove dan bio kratak – priča Dušanka kako je došla u kuću iz koje će je, kaže, kada dođe vreme, a i ne bi baš da žuri, izneti u belom, onako kako je i ušla.
Milan i Dušanka, koja je veoma brzo u selu dobila i nadimak Hajdučica, zbog Hajduk Veljka, bili su veoma radni, ali i oštroumni domaćini. Znali su već tada da nema napretka bez mehanizacije.
– Kada je moj Milan iz Nemačke uvezao kombajn za žetvu
pšenice, koji je još u to vreme bio vremešan, a danas ima 60 godina i samo je nekoliko godina mlađi od mene, odmah smo mu dali ime „Zlatko“ i on je to ime do sada 100 puta opravdao. Te godine smo moj Milan, ja i „Zlatko“ toliko radili da smo samo za jedno leto zaradili novu kuću. Mada, jesmo mnogo radili, možda i previše, ali bilo je vremena i za ljubav te uz rad izrodismo i troje dece – kazuje Dušanka, koja danas ima osmoro unučadi i troje praunučadi.
Domaćin Milan Petković je bio vredan, ali i promućuran čovek koji je duboko u duši nešto predosećao te je svaku priliku koristio da Dušanku nauči kako se rukuje kombajnom, traktorom, kako se ore, seje, žanje…
– U mojoj 40. godini ostadoh bez Milana. Valjda ga ubi preveliki rad ili neka boleština, šta li je. Ostadoh sama s troje dece, svekrom i svekrvom i sa mnogo obaveza. No, nisam imala mnogo vremena da ožalim mog Milana nego poljubim stubove na ulazu kuće, pa u kombajn i na posao. Ubrzo potom ostadoh i bez svekra Žarka koji me je na samrtničkoj postelji zavetovao da ne ostavljam kuću i kućište, da se ne preudajem, što je u to vreme bio običaj kada mlada žena ostane udovica i da čuvam imanje i porodicu. Ja mu obećala da će tako biti i tako je do dana današnjeg – priča Dušanka, jedan od najboljih domaćina u selu Guberaš.
Popravlja svaki kvar
– Eto, od kada mi se Milan preselio na nebo stalno sam na kombajnu i drugim mašinama i tako će biti dok budem živa. Silom prilika naučila sam sve o mašinama i mislim da nadaleko nema nekog ko bolje zna da prepozna i popravi kvar na kombajnu i traktoru – priča Dušanka ono što protvrđuju i meštani sela.
Na kombajnu još 20 godina
Iako je Hajdučica već više od dve i po decenije udovica i duboko je zašla u sedmu deceniju života ne namerava da se odrekne volana traktora, a posebno kombajna. „Zlatko“ je još u pogonu i tako će biti, kaže Dušanka, dok ona može da radi, a to će biti, uz osmeh dodaje, bar još 20 godina.
– Kombajn „Zlatko“ za mene ima posebnu, kako se kaže, emotivnu vrednost, jer sam zahvaljujući njemu i svojim radom uspela da očuvam porodicu, imanje i sećanje na mog Milana – ističe vredna i ponosna Hajdučica iz roda Hajduk Veljka.
