Krajem prošle godine, Banka državnih rezervi (RBA) je podelila je građanima 1.000 dnevnika i zamolila ih da zabeleže svako plaćanje koju izvrše tokom nedelje. Od 13.000 uplata, svega 17 je bilo čekovima.
Bio je to zapanjujući podatak koji je pokazao da su čekovima dani odbrojani.
Davne 1980. godine, na početku ere kreditnih kartica, 85 odsto bezgotovinskih plaćanja obavljano je čekovima. Danas je to manje od 0,1 odsto. Početkom juna, vlada je objavila da će pratiti Novi Zeland, Dansku, Holandiju i druge zemlje, zatvarajući sistem čekova u Australiji do 2030.
U međuvremenu, Novi Zeland je otišao i korak dalje, pošto sada ide i na smanjenje gotovine u prometu.
Postavlja se pitanje koliko je Australija blizu toga da postane nacija koja ne koristi gotovinu?
Čekovi su izuzetno skupi za obradu. Prosečna naknada za obradu čeka prelazi pet dolara po uplati, što uglavnom snose banke.
Još 2007. godine, ogromna većina isplata korisnicima bila je u gotovini, 69 odsto. Do 2019. samo 27 odsto je bilo u gotovini. Do 2022, dve godine nakon kovida svega 13 odsto.
Ovim tempom, pitanje je koliko će i gotovina trajati.
Za osobe koje nikada nisu morale da ga napišu, čekovi su u papirnom obliku, koje izdaje banka na kojima vlasnik upisuje iznos i ime osobe kojoj želi da banka plati. Ček zatim predaje toj osobi, a ona preda svojoj banci, koja onda pokušava da dobije novac od banke izdavaoca čeka.
Do nedavno, dok nije postojalo prenosa digitalnih slika, svaka banka bi svakog dana prikupljala sve čekove koji su bili dostavljeni njenim filijalama i sortirala ih u kese, po jednu za svaku banku porekla.
Zatim bi, kasno u noć, te vreće sa čekovima bi išle u banku na proveru potpisa, pa na isplatu. Tada se često dešavalo da se uoče i greške, pa bi se čekovi poništavali, što bi imalo za rezultat kašnjenje u neto plaćanjima i do pet radnih dana.
Sem toga, kako se broj Australijanaca koji plaćaju čekovima smanjivao, cena obrade čekova se povećavala.
Ista je priča i sa gotovinom. Izuzetno je skupa za premeštanje, sortiranje i obnavljanje zaliha. Pravi trošak je u premeštanju novčanica i kovanica, držanju u blizini i obnavljanju zaliha banaka i kasa. Osim plaćanja koje RBA obavlja bankama za zamenu oštećenih novčanica, očekuje se da banke, a preko njih i trgovci na malo, plate za tu sumu.
To je donedavno davalo dvema firmama za obezbeđenje, koje dominiraju ovim poslom (Linfox Armaguard i Prosegur) prilično unosan posao.
Naime, količina gotovine, koja se nosi je opala za 47 odsto u poslednjih 10 godina, od čega 30 odsto tokom kovida. Obe kompanije su istakle da njihovi ogranci za prenos novca trpe teške finansijske gubitke i da bi, ukoliko povećaju cene, trgovci mogli da se još više udalje od gotovine, što bi njihove troškove vinulo u nebo.
Prošle nedelje im je Komisija za zaštitu konkurencije i potrošača dozvolila spajanje, pod uslovom da ograniče poskupljenja na potrošački indeks, plus 7,5 odsto godišnje.
Jedini izlaz za ove kompanije je ili da ostvare zaista veliku efikasnost, ili ukoliko pad upotrebe gotovine ne prestane da se vlada vrati na subvencionisanje upotrebe gotovine.
To bi bilo izuzetno teško shvatiti kako bi se to opravdalo, kada postoje jeftinije tehnologije u nastajanju.
Bankovni transferi koštaju samo delić upotrebe gotovine, a uskoro ćemo moći da ih koristimo za sve, putem stvari kao što su QR kodovi.
Prethodna savezna vlada je već pokušala da eliminiše upotrebu gotovine za transakcije vredne više od 10.000 dolara, kao deo obračuna sa sivom ekonomijom. Turnbulova koaliciona vlada je ovu zabranu objavila 2016. godine, a trebalo je da stupi na snagu 2019. Ali 2020. godine koaliciona vlada predvođena Morisonom je odustala od te odluke.
Gotovina se koristi sve manje, pa ukoliko Australija u budućnosti bude želela da ukine gotovinu, i da je povuče iz upotrebe i za male transakcije, najlakše rešenje bi moglo biti da se jednostavno sačeka da upotreba gotovine padne još manje u odnosu na elektronske metode plaćanja.
Kartice su sada dominantno sredstvo za plaćanje, a direktni transferi rastu. Pretpostavka je da je gotovini ostalo manje od jedne decenije, ali će verovatno ostati i duže u opticaju, kao rezerva koja održava privatnost.
Novac je skup
Kao i čekovi, tako je i gotovina skupa, ali na svoj način. Prosečna cena izrade, sortiranja i transporta svih plastičnih novčanica i metalnih novčića premašuje 50 centi po uplati. Ta naknada se uglavnom prebacuje na banke i trgovce, i takođe raste kako broj uplata naglo opada.
Profitabilno štampanje
Štampanje novčanica i dalje donosi zaradu, pošto izrada košta oko 32 centa za svaku. Cena je ista bez obzira na to da li novčanica vredi pet ili 100 dolara. S druge strane, kovanje nekih novčića sada predstavlja gubitak novca jer izrada košta više od vrednosti pojedinih kovanica.
