Na nedavno završenom Evropskom prvenstvu za košarkašice srpska reprezentacija je osvojila bronzanu medalju i tako još jednom obradovala naciju. Tim povodom redakciju „Vesti“ posetila je Ana Dabović, jedna od naših najboljih igračica. Rođena Novljanka „zrači“ pozitivnom energijom i retko kada skida osmeh s lica, što se i videlo kada se pozdravljala sa našim kolegama.
– Odmah posle prvenstva sam rekla, a i sada ponavljam, da sam stvarno ponosna na sve što smo uradile! Volim da kažem da samo mi znamo kroz šta smo prošle i sa čim smo se sve nosile, tako da je ova bronza stvarno posebna! Em, što je u našoj zemlji, em što smo se sa svim problemima izborile na pravi način i uspele da stanemo na postolje – počela je Ana.
Ana je pred početak EP rekla da želi da urami još jedan reprezentativni dres, baš kao i onaj iz 2015. i 2016. i u tome je i uspela… Beli dres u kojem se igrala utakmica za bronzu je potpisan od svih članova našeg tima i spreman je za zid!
Kvalifikacije prvi cilj
Na početku priprema ste isticali da je glavni cilj viza za kvalifikacioni olimpijski turnir, da li ste tada pričali o medalji?
– Nismo, dovoljno smo iskusne da znamo da uvek idemo korak po korak, glavni cilj je bio da se prođe grupa. Ne u smislu naše nesigurnosti, nego u smislu kvaliteta, jer je naša grupa bila stvarno najjača. Želele smo olimpijske kvalifikacije, koje su u februaru 2020. Bile smo koncentrisane samo na prvu prepreku Belorusiju. Na pripremama smo skoncentrisani na treninge, da budemo zdrave i da se spremimo najbolje moguće.
Lakše posle Belorusije
Atmosfera u zrenjaninskoj Kristalnoj dvorani je napredovala iz meča u meč. Videlo se i na vama koliko ste lakše i smirenije, posle trijumfa nad Belorusijom, odigrale drugu utakmicu protiv Ruskinja.
– Prvi duel na prvenstvu nikad nije lak, ovo je za nas bio dodatni osećaj odgovornosti, jer smo igrale u Srbiji, pred našim navijačima i sve smo razmišljale o tome kako bi bilo da doživimo neuspeh. Pričalo se da je Belorusija najslabiji protivnik u toj grupi i znale smo da je to najvažniji okršaj za prolaz. Svaka od nas je drugačije ušla u taj susret, neko previše nervozno, neko sa previše želje, neko opterećen. Svaka je ušla na različit način, ali definitivno ne i najbolji. Ipak, mislim da je to bilo dobro u tom trenutku, početi prvenstvo najlošijom igrom, a završiti ga najboljom. Drago mi je da smo i pored neke naše loše partije pobeđivale, mada je to dokaz dobrih i složnih ekipa, da onda kada loše igraju ipak trijumfuju – kaže Ana.
Najmlađa od sestara Dabović u četvrtfinalnom dvoboju protiv Švedske nije skidala osmeh s lica! Odlično je otvorila utakmicu sa 10 poena u prvoj četvrtini (dve trojke), cela ekipa je, uostalom, krenula odlično i uspeh se nijedne sekunde nije dovodio u pitanje:
– Osmeh nisam skidala tokom celog prvenstva zato što je meni ovo bilo ostvarenje sna! Volim da ispoštujem ljude koji dođu da nas podrže, ali isto tako volim da kažem da nam nije bilo baš prijatno kada dvorana baš i nije bila ispunjena na premijeri protiv Belorusije. Jer, tada su naša očekivanja bila veća i verujem da bi utakmica tada bila drugačija da je bila puna hala. Kako je dvorana bila punija, tako smo i mi bile bolje, pa smo najbolje odigrale protiv Belgije.
Dočekale Arenu
– Jedva sam čekala četvrtfinale protiv Švedske, jer je to bio naš prvi meč u Areni. Radovala sam se tome još posle susreta sa Rusijom u grupi! Želela sam da uživam i da se radujem pobedi – tako je i bilo!
U moru prelepih trenutaka na toj utakmici desio se i jedan peh, naš plej je povredila šaku leve ruke. Kasnije se ispostavilo da je povreda teža nego što se pretpostavljalo.
– Što se povrede tiče, nije baš bilo prijatno, jer sam ipak slomila kost. To igrača automatski stavlja van terena na neko vreme, ali sve je to normalno u sportu. Operisala sam šaku nekoliko dana posle prvenstva i nadam se da će za nekih mesec dana biti dobro – optimista je kao i uvek Ana.
Polufinale sa Španijom ste igrali sa polomljenom rukom? Taj „famozni“ faul? Nije vas hteo šut, velika tenzija i nervoza tokom celog dvoboja, „imale“ ste ih, ali jednostavno „nije htelo“…
– Sve je to sport, košarka, život… Kad god se pobedi svi smo zaslužni, ali i kad se izgubi svako nosi deo odgovornosti. Od nekog se više očekuje, pa snosi veću „krivicu“ a neko manju, što je normalno. Nisam baš volela to što se mnogo pričalo o mojoj povredi i što sam odgovarala na mnogo pitanja o tome, pošto je sve do tada teklo prelepo i igrale smo isto tako. Imale smo sve pobede do te utakmice, ali se od četvrtfinala do osvajanja medalje pričalo samo o tome, i to mi nije baš drago – prisetila se Ana i nastavila:
– Da sam ušla zdrava u okršaj bilo bi sigurno drugačije, pošto bih ja bila drugačija! Od četvrtfinala, pa i dan pred polufinale, imala sam potpuno drugačiju pripremu nego obično. Samim tim sam igrala više srcem i željom, a glava nije bila ni približno spremna kao inače. Čim nemam konstantno osmeh na licu to znači da nisam tu i da ne uživam u tome, a Španija je jedna od retkih ekipa gde ne jedan igrač nego ceo tim mora biti maksimalno spreman. Ne znači to sad ništa, možda ne bismo pobedile Francusku u finalu, ali po svemu prikazanom na prvenstvu Španija i mi smo bile sigurno najbolje ekipe i to se onako i rezultatski i igrački gledalo kao finale pre finala. Žao nam je što nismo došli do finala, ali mislim da je na toj utakmici svako od nas dao ono najviše što je mogao i svaka od nas može biti ponosna na to – uverena je Ana.
Ogroman uspeh
„Da nam je neko ponudio bronzu pre početka prvenstva, naravno da bismo je odmah prihvatili“ – bila je samo jedna od izjava naših košarkašica posle najnovijeg uspeha, a da li je to stvarno tako pitali smo Anu? Kakav je bio taj prvi osećaj posle ceremonije sa medaljom oko vrata?
– Ogroman uspeh! Kako smo počeli pripreme, neke od nas su se i kasnije priključile, imale smo kapitena koji se porodio pre samo tri meseca, uz takve okolnosti mi nismo sumnjale u uspeh, mada smo znale da će biti mnogo teško. Uvek kažem, a rekla sam i vama pred Evrobasket, kada počne prvenstvo mogu da steknem utisak kako će to sve da bude, i kakva je bila prva utakmica i kako se završila, verovala sam stvarno da će se završiti medaljom. Jer, bile smo složne kad je najteže, bodrile jedna drugu i borile se, imale onu našu pravu atmosferu i verovala sam da će se to lepo završiti – kaže nova košarkašica francuskog Burža. Pripreme su uvek specifične i prijateljski dueli nisu merodavni, ali da nam je neko na početku ponudio bronzu, prihvatile bismo je (smeh)!
Na poslednjih pet velikih takmičenja naše košarkašice su čak četiri puta bile u top 4.
– Stvarno sam ponosna na ovaj tim i mnogo volim i devojke i stručni štab! Nama se nije desilo da razočaramo neke godine, ne rezultatima koje na kraju i imamo, nego načinom na koji se odnosimo prema zemlji i reprezentaciji i način na koji igramo. Uvek dajemo sve od sebe i nikad ne žalimo ni za čim jer smo uvek dale sve od sebe. Baš sam ponosna što sam deo ove priče – naglašava Ana.
MVP Evropskog prvenstva 2015. zaključuje:
– Od 2012. je počelo sve ovo, prošle smo kvalifikacije za Evropsko pa 2013. bile četvrte na tom EP u Francuskoj, pa onda na Svetskom u Turskoj bile u 8 najboljih reprezentacija… Došla je 2015. i to prvo zlato u istoriji naše ženske košarke, pa olimpijska bronza… Bilo je to jedno prvenstvo gde je ipak dolazilo do promene i u stručnom štabu i kod igrača, mučile su nas tad i povrede… Sada smo, ipak, posle tri godine nastavile priču, ponovo je naša igra prepoznatljiva, tu je i nova medalja!
Trio za primer
Jelena Milovanović Bruks, Sonja Petrović i Ana Dabović su već dugo naše najbolje košarkašice i predvodnici ovog tima, rođene su iste godine, pa su samim tim igrale zajedno i u mlađim reprezentativnim kategorijama.
– Poznati smo po tome da uvek u mlađim selekcijama osvajamo medalje, i naša generacija, ali i generacije po par godina starije od nas, su uvek bili konkurenti za medalju i pravili dobre rezultate. Ipak, kad smo počele sa seniorskom reprezentacijom nismo imale uspeha. Bar dok nismo te 2013. bile u polufinalu, pa otišle na SP i onda 2015. osvojile evropsko zlato. Ta medalja nam je posebno draga, jer je to bio pokazatelj da možemo i kao seniorke nešto da napravimo. U mlađim selekcijama imam dve medalje, neke od njih imaju i više i stvarno smo bili poznati po tome da se svake godine osvaja neka medalja i onda kad dođe prvi tim ili nas nema na EP ili ne prođemo grupu. Stvarno mi je drago, jer smo pokazale da smo zrele i da je ova naša generacija dala i motiv i nadu i veru, i na neki način pokazala pravi put za mlađe generacije i nadam se da će one tako i da nastave u budućnosti – ističe Ana Dabović.
Zadovoljna i Crna Gora
Sa Anom nam je u goste došla i njena najbolja drugarica Jovana Pašić, takođe rodom iz Herceg Novog koja je na Evrobasketu branila boje Crne Gore.
– Za nas je uspeh bio što smo prošle grupu, pošto je u našoj reprezentaciji trenutno smena generacija. Čak četiri člana prve petorke sa prethodnog EP nisu igrale na ovom, tako da je ova podmlađena ekipa sa selektorom, koji je takođe debitant na velikim takmičenjima, napravila dobar rezultat, iako to niko nije očekivao. Možemo reći i da je ovo čak odličan rezultat za nas kada se uzme u obzir koliko klubova i košarkašica trenutno ima u Crnoj Gori. Na nama je da radimo i napredujemo. Svakako ćemo pokušati da zadržimo kontinuitet igranja na Evrobasketu. Igraćemo kvalifikacije za naredno i sam odlazak na EP za nas predstavlja uspeh, jer biti među 16 u Evropi nije mala stvar, a posebno ovo 12. mesto koje smo sada zauzeli.
Jovana već nekoliko godina igra u Rumuniji, gde je ove sezone sa Sepsijem osvojila i duplu krunu:
– Prelepa sezona u Rumuniji. Oduševljena sam svim što sam tamo doživela. Tim je zaista poseban, baš kao i grad, ali i navijači. Neverovatno je imati takve navijače u ženskoj košarci!
