Na njih su prvo udarili, ali su prošli kao bosi po trnju! U senci bitke za Košare, sve ove godine ostala je neispričana ništa manje epska bitka srpske vojske takođe sa same granice Srbije i Albanije.
Tokom pokušaja kopnene invazije na Srbiju 1999. kodnog naziva „Strela 2“, NATO je od 26. maja do 14. juna, na svaki način pokušao da se preko planine Paštrik probije do Prizrenskog polja i time otvori novu fazu rata, odnosno omogući svojim snagama da vojno osvoje Kosovo i Metohiju.
Tokom sada već legendarne bitke za Paštrik u kome je srpska vojska uspela da učini nemoguće – da spreči invaziju najmoćnijih zemalja sveta, prva tačka na koju se NATO obrušio bila je omalena karaula Gorožup sa svega 60 graničara.
Orden za heroje
Kapetan u penziji Goran Mišić, jedan od narodnih heroja sa Gorožupa. kaže da jedino što američki generali nisu dobro izračunali jeste da protiv sebe imaju srpskog vojnika.
Kapetan Mišić je te 1999. bio komandir čete 55. graničnog bataljona koja je sa početkom rata, zbog položaja bila podređena 549. motorizovnoj brigadi, jedinici koja je zbog iskazane hrabrosti, junaštva, ali i odlučnosti da neprijatelju ne prepuste ni milimetar srpske zemlje odlikovana najvišim priznanjem Ordenom narodnog heroja.
U ekskluzivnom intervjuu za „Vesti“, ovaj kapetan objašnjava da je četa kojom je komandovao bila odgovorna za deo granice sa Albanijom između Koritnika, istočno i Paštrika na zapadu.
– To je bila zona odgovornosti tri granične karaule: „Gorožup“, „Vrbnica“ i „Mladen Stojanović“, a upravo ovom trasom NATO je pokušao kopnenu invaziju i proveli su se kao bosi po trnju – smeje se Mišić.
On danas živi u Leskovcu, uživa u zasluženoj penziji i privilegiji da je ne samo narodni heroj, već i da je u grupi vojnika koji su se upisali u istoriju ratovanja tako što su, mada mnogostruko slabiji pobedili daleko nadmoćnijeg neprijatelja.
– I, 1998. teroristi su napadali ovaj deo granice, ali sa početkom agresije su uz sebe imali moćnog saveznika koji je uključio i tešku artiljeriju i avijaciju. Prvi veći napad odigrao se 15. aprila, oko 1.30. Iz Albanije je prvo krenula pešadija, a onda su im se priključili helikopteri apači koji su, ne prelazeći granicu, zasuli raketama karaulu „Mladen Stojanović i sravnili je sa zemljom. Nažalost, u tom napadu apača poginuo je komandir karaule Useni Behljuj i dvojica vojnika, dobrovoljaca Novica Stanković i Janoš Rauk. Karaulu Gorožup su napali 2. maja, u 2.05 i tu su dejstvovali lovcima F-16. Verovatno su piloti u oba slučaja raportirali da je „misija uspešno izvršena“, ali u oba slučaja nisu osvojili ni milimetar srpske zemlje – priča kapetan Mišić i objašnjava da je njegova četa u svih 78 dana rata imala samo devet poginulih vojnika i starešina, a da je najveća zasluga za tako mali broj žrtava u činjenici da neprijatelja nisu čekali skrštenih ruku već su se za rat pripremili mnogo pre nego što je formalno počeo.
Predigra za pakao
– Pripreme su trajale mnogo duže, ali mi smo se nekoliko dana pre rata već povukli u rovove oko kasarne svesni da nismo tu da branimo zgrade, već ovaj deo granice – pojašnjava naš sagovornik.
Ispostaviće se da su ova dva napada bila samo „predigra“ za pakao koji počinje 26. maja.
– Oko pet časova je započelo besomučno bombardovanje naših položaja, a odmah zatim je usledio i pešadijski napad koji mi i danas, posle 24 godine izgleda sasvim nadrealno, kao nešto u šta bih teško poverovao da nisam gledao sopstvenim očima. Iz Albanije su naše položaje na karauli Gorožup napale jedinice OVK koje su bile ne samo dobro organizovane i očigledno odlično uvežbane. Tek kasnije sam saznao da ih je tokom te akcije bilo oko 3.000. Ali, ono što do danas ne mogu da razumem je stepen fanatizma koji su pokazali. Jurišali su u pravilnom borbenom stroju istovremeno pucajući i ispuštajući neverovatne, sasvim neartikulisane krike. Kako bi neko pao pogođen, onaj iza bi samo prešao preko njega i nastavio, a da se ne bi ni osvrnuo gde su mu saborci. Takvi juriši su delovali toliko sablasno da smo bili uvereni da su ili pijani ili pod neki drogama koje od ljudi prave mašine – priseća se Mišić.
Kaže da su se u „pauzama“ – na Gorožup smenjivala minobacačka i artiljerijska vatra.
– Napadali su nas i po danu i po noći. Čim bi došlo do kontakta, na scenu je stupala njihova artiljerija, a zatim i NATO avijacija, mahom helikopteri i bespilotne letilice. Posle desetak dana intenzivnih borbi počeli smo da se pitamo među sobom da li je došao trenutak da se u ofanzivu uključe i američke elitne jedinice i moram da priznam da smo to i priželjkivali – da se pokaže na delu ko je hrabriji i sposobniji. I verujte, ne bi im bilo dobro da su pokušali – ističe Mišić.
Kiša bombi
Objašnjava da su najžešći napadi na karaulu Gorožup trajali bez prekida od 27. do 31. maja.
– Oko nas su u tih nekoliko dana bukvalno goreli i nebo i kamen i zemlja – slikovito opisuje atmosferu i iznosi još jedan podatak za Ginisa.
U svojoj priči, otkriva i jedan neverovatan momenat.
– Kasnije smo saznali da smo upravo na Paštriku bili prva vojska na svetu na koju su se obrušili strateški bombarderi američke ratne avijacije.
Teško je i danas, posle toliko godina da nađem pravu reč za ono što smo proživeli. U tepih bombardovanju bombarderi sinhrono ispuste oko 100 tona bombi kako bi sravnili sa zemljom sve što se nađe u prostoru 200×800 metara. I zaista je bilo tako. Sve oko nas je bukvalno gorelo: šuma, kamen, vazduh… Te eksplozije su stvarale neopisivu buku, a od njihove jačine se podizala ogromna, gotovo nestvarna prašina praveći vrtloge kao da smo usred nekog tornada. Od siline detonacija svi smo bili ošamućeni, ogluveli, ali živi. Bilo je nekoliko vojnika lakše ranjeno, ali su odmah zbrinuti bez potrebe da se šalju u Prizren, u bolnicu.
Kapetan Mišić kaže da su samo u tih prvih nekoliko sati brojali koliko je granata i bombi palo na njihove položaje, a da su zatim odustali jer su na njih bombe padale kao kiša!
– U jednom od tih napada, granata je pala direktno u rov naših saboraca Radeta Jotića i Ivice Petrovića. Plakali smo kao mala deca kada smo ih našli. Bombe su i dalje padale, a mi smo plakali…
Objašnjava da su zaglušujući napadi prestali 31. maja, pred sumrak.
– U tom trenutku smo uspeli da čujemo „tišinu“. Tek kada smo se malo privikli shvatili smo da na stotinak metara od nas čujemo albanske vojnike u njihovim rovovima. U toj pauzi uspostavljajući vezu sa ostalim karaulama sam saznao da je na „Vrbnici“ stradao i Radoslav Erac. Bio je treća žrtva dejstva strateških bombardera i avijacije NATO – priča kapetan Mišić.
Njegova jedinica se povukla sa granice nekoliko dana pošto je u Kumanovu potpisan Vojno-tehnički sporazum o prekidu rata.
– Naređeno nam je da se sa kompletnim sastavom i sredstvima spustimo u garnizon u Prizren jer je rat sa NATO završen. Nedugo zatim smo se se povukli sa Kosova. I dalje žalim što nikada nisam bio u manastiru Gračanica, a to mi je uvek bila želja. Biće prilike – poručuje ovaj oficir.
Imamo se čime ponositi!
Rezimirajući, 24 godine kasnije sve što je sa svojom vojskom proživeo na samoj granici kapetan Mišić kaže da ima čime da se ponosi.
– Mislim da smo ostavili trag za buduća pokolenja. Ostavili smo jedno sećanje kako je neke 1999. bila mala vojna jedinica na karauli Gorožup, sa određenim brojem ljudi, sa imenom i prezimenom u sastavu 55. graničnog bataljona, uradila nešto veliko i do tada nezamislivo za ovo vreme. Bili smo na braniku otadžbine i učinili sve što je trebalo, sve što se od nje tražilo, za svoju otadžbinu i svoj narod a u toj borbi neki su dali i svoj život. Večna im slava i hvala za sve – zaključuje jedan od heroja odbrane otadžbine 1999, kapetan Goran Mišić.
Porodica „u malom“
– Svaka karaula u sastavu 55. graničnog bataljona, je porodica u malom, ali faktički, po sastavu, i naše jedinice su bile „jugoslavija u malom“ zato što su ili kako starešine ili kao vojnici tu bili pripadnici svih naroda i nacionalnosti: od Srba, Goranaca, Mađara, muslimana, Rusina, Crnogoraca, Roma… – s ponosom ističe kapetan Goran Mišić.
„Slomljena strela“
Naš sagovornik se seća da su veoma brzo pošto su krenuli NATO udari na nas saznali da je kodno ime te akcije „Strela“.
– Kada se sve završilo, posprdno smo tu akciju nazvali „Slomljena strela“ zato što, ma koliko su bili nadmoćniji od nas ni NATO ni OVK nisu uspeli da osvoje karaulu Gorožup, a na svaki način su pokušali da stanu svojom čizmom na ovaj deo srpske zemlje – smeje se ovaj hrabri kapetan.
Zapisati u udžbenike
Upitan šta bi država trebalo da uradi kako se događaji iz 1999. ne bi prepustili stihiji ili otišli u zaborav, kapetan Goran Mišić predlaže da se najpre sistemski reši – olakša dobijanje statusa veterana svim braniocima otadžbine, a posebno onima koji ni materijalno ni zdravstveno to nisu u stanju, ali i porodicama ratnih veterana omogućiti čitav niz olakšica.
– Zašto da se ne razmišlja i o dodeli nacionalnih penzija – borački dodatak, jer ako se već dodeljuju zaslužnim građanima iz umetnosti ili nauke, zar ima veće zasluge od odbrane otadžbine? Zato treba da se, putem Ministarstva prosvete, herojska dela upišu u udžbenike istorije i da naša dela uče i čitaju đaci i da čuju šta je to jedna mlada i herojska jedinica sa vojnicima koji su bili na odsluženju vojnog roka uzrasta 18, 19 i 20 godina branila i odbranila, protiv nadmoćnog neprijatelja po svim parametrima vojne moći koja se meri danas. Da shvate šta su patriotizam, herojstvo i ljubav prema otadžbini i da isti nisu pitali treba li, već su svi uglas rekli uz poklič: „Dalje nećete moći. Nema nazad, iza je Srbija!“.
„Mi smo na liniji“
Kapetan Goran Mišić kaže da su bili svesni da protiv sebe imaju tehnološki nadmoćnijeg neprijatelja koji ih prisluškuje.
– Zato smo komunikaciju sveli na minimum i moji raporti komandi 549. motorizovane brigade su bukvalno svakog dana bili identični: „Sve je u redu, mi smo na liniji“. Ispostavilo se da su tokom najžešćih napada i takvog mog raporta, avioni gađali samu graničnu liniju misleći valjda da smo mi tu. U jednom takvom napadu lovci F-16 su leteli toliko nisko da smo mogli da im pročitamo oznake, ispalili su veliku količinu raketa duž granične linije ne shvatajući da su gađali i neutralisali teroriste, a ne nas koji smo vazdušnom linijom bili 300 metara dalje. Slušali smo ranjene i – priča kapetan Mišić i otkriva još jedno lukavstvo kojim su uspeli da sruše čitav obaveštajni sistem NATO.
– Njihova artiljerija od početka je bila dosta neprecizna. Stalno su tražili naše položaje. Znajući da nas prisluškuju kada bi neka od mina pala daleko od naših položaja mi bismo preko motorole počeli da dozivam „i žive i mrtve“, da zapomažem da smo pogođeni, da trpio jaku artiljerijsku vatru i da nam je potrebna pomoć. I svaki put bi ta strategija upalila jer bi se artiljerijska vatra odmah pojačala baš u tom delu koji sam „označio“. Tokom tih napada mi bismo se s vremena na vreme uključivali sa novim „zapomaganjima“, onda isključili motorore i uživali u prizoru kako besomučno tuku nepostojeće položaje. Jasno, u slučaju kada bi ipak uspeli da nas „pronađu“ niko od nas se nije oglašavao. Ova taktika je davala rezultate tokom celog rata – otkriva kapetan Goran Mišić.
NATO armada
Borci sa karaule Gorožup su svojim očima gledali najsavremenije američke helikoptere i bespilotne letilice, a tek kasnije su saznali da su protiv sebe imali i operativnu grupu „Jastreb“ sa helikopterima AH-64 Apačima i UH-60 Blek houk, ali i strateške bombardere A-10 Tanderbolt, B-1, B-52 i lovce F-16, F/A – 18…
U naoružanju NATO trupa neposredno planiranih za dejstvo bili su helikopteri operativne grupe „Jastreb“ AH-64 Apač za borbena dejstva i UH-60 Blek Houk za transport i ubacivanje kopnenih trupa (letovi su kasnije prekinuti). Iz baza u Albaniji dejstvovali su A-10 Tanderbolt, bombarderi B-1, B-52 kao i F-16 Fajting falkon i F/A-18 Hornet. Kopnene snage NATO u Albaniji brojale su oko 12.000 vojnika, 30 tenkova, 26 borbenih i 26 transportnih helikoptera, a u Makedoniji oko 17.000 vojnika, 157 tenkova, 300 borbenih vozila pešadije i 84 artiljerijskih oruđa. Za direktno uključenje u borbu planirane su snage u Albaniji dok bi se snage u Makedoniji priključile nakon otvaranja koridora i poraza Vojske Jugoslavije u Metohiji. Uz regularne trupe NATO-a priključeni su i timovi komandosa iz norveške Herens Jegerkomando i specijalne jedinice Forsvarec Spesijalkomando.
Sistem odbrane
Kapetan Goran Mišić otkriva i kako su uspeli da sve vreme rata ostanu „nevidljivi“ za neprijatelja, ali i da ovaj deo granice sa Albanijom sačuvaju do samog kraja, odnosno odluke državnog vrha o povlačenju vojske i policije.
– Svaki vojnik, imao je po jedan do dva zaklona. Svaka grupa vojnika imala je svoje sklonište, koje je bilo dobro ukopano i maskirano. Vojnici, na položaju su bili organizovani tako da jedan stražari, dvojica odmaraju, na smenu ili vrše popunu municijom ili neke druge radnje koje su bile potrebne. Nije bilo pomeranja linije odbrane. Nismo bili gladni, nismo bili žedni. Imali smo sve što nam je bilo potrebno, u pauzama napada vojnici su dobijali potrebne količine vode i hrane. Kako smo bili dobro organizovani, složni u odbrani naše teritorije i državne granice, kao dokaz svega toga, mogu da napomenem sledeće, vratili smo se iz rata skoro svi. Na delu rejona karaule Gorožup, su tokom celog rata herojski su poginula 3 vojnika, karauli Vrbnica 1 vojnik i karauli Stojanović vodnik 1 klase i 2 vojnika dobrovoljca. Zadatak, odbrana dela teritorije i dela državne granice je uspešno i u potpunosti izvršen od strane vojnika i starešina karaule Gorožup – „raportira“ ovaj kapetan.
Herojstvo
O hrabrosti i junaštvu čitave jedince, ali i kapetana Gorana Mišića on štedi reči. Ali o njegovom herojsku su pričali drugi – njegovi pretpostavljeni.
„Kapetan Mišić je 28. maja sa 50 vojnika pod paklenom vatrom povratio izgubljenu karaulu Gorožup. Tamo je našao grupu naših vojnika koja je ostala odsečena od sveta“, ispričao je general Nebojša Pavković, komandant Treće armije uz čiju genijalnu strategiju srpska vojska ne samo da nije poklekla pred stotinu puta jačim neprijateljem, već, pokazalo se kasnije, iz tog rata je prošla sa minimalnim gubicima.
– Tog dana teroristi su prišli karauli na oko 200 metara. Bio je to najači i najsinhronizovaniji napad do tada. Dok je njihova pešadija napredovala, artiljerija iz Albanije im je preciznom vatrom „krčila put“, a NATO avijacija „pripomagala“. Tog dana strateški bombarederi su nas dva puta gađali i čitav potez oko granice, odnosno naših položaja zasuli tepih bombama. Teško se tako nešto uopšte može opisati. Sve oko nas puca, gori… Ali, i pored toga smo junački izdržali i nismo dozvolili da neprijatelj zauzme i pedalj naše Srbije – priča ovaj kapetan.
Poginuli
Mada su bili prvi na udaru i protiv sebe imali najmoćniju armadu na svetu, pripadnici Prve granične čete 55. graničnog bataljona, odnosno tri karaule: Gorožup, Vrbnica i „Mladen Stojanović“ imali su samo devet poginulih.
Kod karaule „Stojanović“ 15. aprila tokom naleta NATO avijacije poginuli su Useni Behljuj, Novica Stanković i Rauk Janoš.
Na karauli „Gorožup“, 27. maja poginuli su Rade Jotić i Ivica Petrović. Jotić od posledica NATO udara, a Petrović u sukobu sa albanskim teroristima.
Na istoj karauli, ali 5. juna od minobacačke vatre poginuo je Rade Jovanović.
Na karauli „Vrbnica“ od posledica NATO avijacije, 31. maja je poginuo Radoslav Erac.
Poslednju žrtvu, ova četa je imala 9. juna, kada je u reonu sela Dragaš, na borbenom zadatku poginuo Vlado Tatar.
