Slobodan Milošević nije ni slutio šta mu se sprema 5. oktobra 2000, tvrdi u intervjuu za „Vesti“ Goran Pajić, nekadašnji telohranitelj predsednika SR Jugoslavije.
Bio je član specijalnog tima MUP-a Srbije koji je 10 godina obezbeđivao vođu SPS-a sve do njegovog hapšenja 31. marta 2001. S Pajićem, autorom knjige „Slobodan Milošević – Neka nova priča“, razgovaramo o tim burnim dešavanjima.
Da li je moguće da Milošević nije bio obavešten o ovim događajima?
– Od njega su to sakrili. Tek nekoliko dana kasnije u rezidenciju, u Užičkoj 11, došao je jedan od oficira MUP-a i saopštio da su bezbednosne službe imale sve podatke. Postojali su konkretni planovi razrađeni početkom oktobra u okolini Laktaša, na tajnom sastanku koji je deo opozicionih lidera imao s predstavnicima nekoliko zapadnih obaveštajnih službi.
Navodno je tražio od Vojske da preuzme kontrolu nad situacijom u zemlji?
– To nije tačno. Tačno je da je tog 5. oktobra general Nebojša Pavković više puta dolazio u Užičku i svaki put Milošević je od njega tražio da se Vojska strogo drži Ustava i zakona. Jedino je insistirao na tome da se pohapse svi oni koji su lomili i palili po Beogradu.
To je bio posao za policiju?
– Isto je ponovio i čelnicima policije, ali se pokazalo da su klimali glavom, a radili po svome.
Na koga konkretno mislite?
– Milošević je dobijao informacije s terena, ali je sve pratio i preko televizije. Kada je video kako divljački tuku direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, odmah je tražio da mu pozovemo generala Vlastimira Đorđevića, tadašnjeg pomoćnika ministra policije. Zvao ga je na svakih pola sata s molbom da kako zna spase čoveka. General je svaki put obećavao da će nešto učiniti, a onda nam je dva dana kasnije ministar policije Vlajko Stoiljković ispričao da je odbio da izvrši i njegovo naređenje. Čak je na ministra izvadio pištolj. Milošević je bio frapiran kad je to čuo.
Bilo je i drugih koji su izdali Miloševića?
– Već 6. oktobra karte su se otvorile. Mnogi čelni ljudi policije, vojske, ali i SPS-a, ili se nisu javljali na telefone ili se nisu pojavili na poslu. Javnost već zna za neke od tih „preletača“, ali tu su još nekolicina generala i pukovnika. Nije još vreme da kažem ko su oni, ali i to će se saznati.
Šta se tog 5. oktobra dešavalo u rezidenciji?
– Dolazili su ljudi iz vrha vlasti ili se Milošević sa njima čuo telefonom. Sećam se da sam u 19 sati izbrojao 14 ispisanih stranica formata A4 ko je sve zvao i kada. Zbog ozbiljnosti situacije sam ostao celu noć, a u kući su, sem nas iz obezbeđenja i pripadnika Garde, uz Miloševića bili još njegova supruga Mirjana Marković i kćerka Marija. Mislim da je Marko tog dana bio u Požarevcu. Niko od nas nije spavao.
Navodno je postojao plan da se uzvrati udarac i preokrene situacija?
– Milošević nije uopšte razmišljao na taj način. Čak ni od jednog vojnog ili policijskog generala nije tako nešto tražio već isključivo da rade po Ustavu. Problem je što su mnogi to nisu učinili. Najkritičnije je bilo 30. i 31. marta 2001.
Ko je sve dolazio da pregovarao o Miloševićevoj predaji?
– Branislav Ivković, tada visoki funkcioner SPS. On je bio kopča između vrha stranke i opozicije. Tek godinu dana kasnije se pokazalo da je on još tada prešao na drugu stranu i da je debelo sarađivao sa Čedomirom Jovanovićem.
Onda se u pregovore uključio i Jovanović?
– To je bilo sledeće večeri. Očigledno je Zapad pritiskao opoziciju da što pre okonča ovu dramu, a možda su se uplašili da bi narod mogao da se pobuni protiv hapšenja Miloševića.
O toj noći ste razgovorali i sa Mirom Marković?
– Profesorka Marković mi je 2002. skoro pet sati detaljno pričala sve detalje. Jovanović je njoj i Miloševiću zapretio: „Ako se ne predate, izdaću naredbu da svi koji su u rezidenciji budu pobijeni“. Milošević je posle toga tražio da mu se izda pismena garancija da neće biti izručen Hagu i Jovanović je na to pristao. Doneo je papir da su se na to obavezali i predsednik SRJ Vojislav Koštunica i premijer Zoran Đinđić. Kad je Milošević pitao zašto nema i potpisa tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, Jovanović je cinično odgovorio: „On će potpisati sve što mu kažemo.“ Tako je i bilo. Posle tih pisanih garancija Milošević se sa suprugom i kćerkom povukao na prvi sprat i rekao: „Ja ću da se predam, ne želim da iko strada.“ Jedino se Marija nije pomirila sa tim. Počela je da se nervira i da viče.
Tada je i zapucala?
– Ne, pucala je kasnije, ali dok je bio u zgradi, Čedomir Jovanović je sve vreme bežao od nje, plašeći se da bi mogla da izvadi pištolj koji je držala za pojasom.
Od ponedeljka feljton
Knjiga Gorana Pajića „Slobodan Milošević – Neka druga priča“ nalazi se u ponudi Knjižare „Vesti“, a čitaoci našeg lista već od ponedeljka imaće prvi priliku da u novom serijalu pročitaju neke od najvećih pikanterija iz ovog dela u kojem su pomenute brojne ličnosti iz tadašnjeg političkog, vojnog, ali i estradnog života Srbije.
O Markoviću i Senti
Da li je to bio tadašnji šef Državne bezbednosti Rade Marković izdao Miloševića?
– Ono što sam znam ukazuje da je Marković do kraja radio veoma korektno, ali da je i u svojoj službi imao opstrukcija.
A, kada je reč o Senti Milenkoviću, šefu obezbeđenja?
– On se pojavljivao u rezidenciji, ali je tačno da nije tamo bio stalno. Koliko znam, Senta je u to vreme imao privatnih obaveza, čak jednog od tih dana nije ni bio u Beogradu. S druge strane, on nije ni imao obavezu da bude u objektu jer je po zakonu za obezbeđenje bila zadužena Vojska, odnosno Gardijska brigada.
Nije hteo da beži
Koliko je tačno da je Milošević planirao da pobegne iz zemlje?
– Ništa od toga nije tačno. Uveče 5. oktobra objavljena je informacija da je helikopterom sa porodicom prebačen u zaštićeni objekat Dubašnica, a on je bio sa nama, gledali smo zajedno vesti. Jedan vojni oficir mi je rekao da bi neprimetno mogao da se iskrade kroz tajni tunel koji je vodio do drugog zaštićenog objekta. Kada sam mu to preneo, Milošević je samo odmahnuo rukom: „Gorane, nemam nameru da bežim. Svom narodu nisam ništa loše učinio, a ako oni hoće da me ubiju, neka to urade.“ Te reči ne može da izgovori neko ko je diktator ili ima nečistu savest.
