Svirepo ubistvo Trajana, Živojina, Dimitrija i Živka dogodilo se u zoni odgovornosti britanskog Kfora. Niko nije odgovarao, nema osumnjičenih.
„Sad će moja kuća… Eno je gore, i na njoj zastava Kosova”, kaže Živorad Simić u selu Slivovo kod Gračanice. Na vrhu njegovog doma su plavo žute boje Kosova, umesto prozora tamna rupa, a on je krenuo da poseti mesto gde su mu pre 26 godina, 20. juna, 1999. ubili oca i tri strica.
„Jedino mom ocu kuća nije do temelja srušena, svima ostalima jeste, i kamenje su odneli”, priča rastrzano o smrti najbližih, o propasti sela, govori rečenicama koje su ponavljane četvrtinu veka i liče na molitvu. Ide se do mesta zločina, ide se traktorskim putem, kroz šumu na čijim su proplancima braća Simić napasala stoku.
„Imali smo bukvu za vodenicu”, priča Živorad i odjednom zaćuta. Vadi odnekud sliku mršavog starca, gleda okolo kao da ga traži. Ovo je mesto gde su pronađene masakrirane žrtve. Tu je nekad bio drveni krst, sada je ispod bačeno smeće. Ko ga je doneo u ovu zabit? Sekiricom otkidamo mladi grab i pravimo novi krst. Novinar Neđo Zejak savija drenov prut da učvrstimo sredinu krsta, ali nam ne ide: „Kud ne uzesmo ekser” – ponavlja – a Sonja Ivković vadi vlažne maramice kojima zavezujemo komad drveta i pravimo krst. Čistimo i sečemo rastinje, Živorad se vraća da pokaže put i dočeka ljude koji su došli na parastos. Kad je utihnulo pojanje sveštenika Darka Marinkovića, pomešano sa pevanjem ptica, on je u kratkoj besedi zaključio da „ne smemo dozvoliti zaboravu da ih odnese.”
Svirepi zločin nad braćom Trajanom (1929), Živojinom (1936), Dimitrijem (1932) i Živkom (1929) dogodio se u zoni odgovornosti britanskog Kfora. Niko nije odgovarao, nema osumnjičenih, i sve se utopilo u depresivnu istoriju kosovskih nerešenih zločina.
„Oni su verovali britanskim vojnicima koji su im garantovali bezbednost, oni su kao i svi drugi hrišćani bili uvereni da s obzirom da nikome ništa nisu uradili u životu, da s potpunim pravom mogu pogledati svakoga u oči jer se nemaju čega postideti”, rekao je istoričar Marko Marković direktor Arhiva Kosova i Metohije i dodao da se „braća Simić svrstavaju u red kosovskih stradalnika”.
Postradali Trajan je prema rečima njegovog sina Živorada, bio rasečen, a stric Živojin je mnogo puta uboden nožem, a u tim ranama zločinci su gasili cigarete.
Sa Simićima je potpuno razoreno i stradalo selo Slivovo. Zbog zločina i straha sahranjeni su na groblju u Gračanici. Pesnik Ratko Popović je o njihovoj smrti napisao potresnu pesmu „Straori” koja je mnogo doprinela očuvanju sećanja na tragediju: „Svedočimo o teškom zločinu na srpskoj zemlji, nad časnom i domaćinskom porodicom Simić. Oni su ovde vekovali, u Novom Brdu sticali imanje da ovde opstanu”, rekao je Popović.
Vence na mestu masakra juče su položili predsednik Privremenog organa Skupštine grada Priština Novak Živić i pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Igor Popović koji je ukazao da međunarodne organizacije i pravda nisu ništa uradili ni u ovom, tragičnom, slučaju. Popović je istakao da su se institucije ogrešile o porodicu Simić jer, se njihovo stradanje nije dovoljno dostojanstveno obeležavalo, a „njihova žrtva nije manja od žrtve stradalnika iz Starog Gracka, Niš ekspresa i ubistva dece u Goraždevcu”.
Parastosu i programu koji su pripremili Kulturno-prosvetna zajednica, Arhiv Kosova i Metohije i Dom kulture „Gračanica” prisustvovao je veliki broj novinara i načelnik Kosovskog okruga Srđan Popović.
„Neće ovaj krst tu ostati ni tri sata”, kaže neko, dok Živorad Simić služi rakiju na parastosu i čudi se kako je moguće da je toliko mladih ljudi došlo do mesta koje mu toliko znači.
Živorad, Živko, Živojin, Trajan i Dimitrije su imena života, trajanja i pobede i ona će u ovo mesto tuge i zatiranja uvek dovoditi sve one koji traže pravdu i slobodu.
