Za poslednje dve decenije mediji su preneli desetak „ispovesti“ ljudi koji tvrde da su upravo zahvaljujući njima spaseni životi hiljada pripadnika vojske i policije, kao i civila. U eskluzivnom razgovoru za „Vesti“ nekadašnji komandant Treće armije, general-pukovnik Nebojša Pavković, evocirajući uspomene na 21. godišnjicu NATO agresije na SRJ, pre svega na ciljeve u Srbiji, odlučio je da objasni šta je od svega toga tačno.
Koliko je bilo tih Džejms Bondova i da li ste zahvaljujući njima dolazili do tajnih planova NATO?
– Podatke o mogućem gađanju ciljeva u zoni Treće armije dobijali smo od namenskih jedinica vojske. Nije bilo nikakvih tajnih agenata iako su se pojavljivale priče pojedinaca koji su tvrdili da su oni ti koji su „spasili pripadnike armije od uništenja“ i da su dostavljali koordinate ciljeva. To je apsolutno netačno i ja sam te pojedince više puta javno prozivao da kažu kome su oni to dostavljali tako važne podatke. Što je najgore, ti pojedinci o tome govore u medijima i tako obmanjuju javnost. U širenje neistina uključili su se i pojedini bivši pripadnici službe bezbednosti Prištinskog korpusa, koji zbog pridobijanja jeftine popularnosti potvrđuju takve gluposti. Ja ih sve pozivam da saopšte: ko je imao podatke, kome su takvi podaci ustupljeni i gde su završili. To su ozbiljna pitanja, jer ako je neko dao poverljive podatke, a oni nisu stigli u komandu Treće armije i Prištinskog korpusa, gde su završili? I da li ih je neko svesno sakrio!
Dakle, to su neistine?
– Odgovorno tvrdim da u komandu Armije nisu dolazili takvi podaci, a to mi je nekoliko puta potvrdio i komandant Korpusa, general Vladimir Lazarević. Samo smo nas dvojica mogli smo da naredimo da se neka jedinica povuče sa položaja i promeni lokaciju. To nije mogao niko drugi, a posebno ne organi bezbednosti. Pored toga, prikrivanje takvih informacija od kojih su zavisili životi mnogih vojnika i starešina, ako ih je stvarno bilo, predstavlja teško krivično delo.
A možete li izdvojiti nekoliko ključnih događaja?
– Prvi je premeštanje Komande Treće armije iz već posednutog Komandnog mesta u Kuršumliji na novu lokaciju neposredno pred početak bombardovanja. Na ovaj način su spaseni životi stotina starešina i vojnika komande i sačuvan kontinuitet komandovanja Trećom armijom. Drugi događaj je odluka da se sa početkom bombardovanja izvrši blokiranje terorističkih snaga, kojim je sprečeno podizanje oružane pobune i napada terorista na komande, centre veze, vatrene položaje artiljerije i položaje jedinica. U te važne događaje bih uvrstio i NATO bombardovanje albanskih civila kod Đakovice, Bistražina i Koriše, ali i herojsku borbu naših vojnika na Košarama i Paštriku.
Težak svaki trenutak
General Pavković ističe da je svaki trenutak na Kosmetu bio dovoljno težak i sa toliko stresa da je teško izdvojiti poseban.
– Radi razumevanja borbenog ambijenta moram da naglasim da na Kosmetu za nas nije bilo predaha. Dvadeset četri časa nad nebom Kosmeta je bilo živo. Neprekidno su nadletali avioni, krstareći projektili i bespilotne letilice. Na zemlji su se dešavali neprekidni napadi terorističkih snaga. Praktično vojnici i starešine nisu imali vremena za odmor i opuštanje – kaže general Pavković.
Briga za svakog borca
General Pavković kaže da su za komandu Treće Armije najvažniji bili borci, jer je svaki izgubljeni život za njega bio traumatičan.
– Ja duboko žalim za njima. U jedinicama Treće Armije, bez jedinica ojačanja, poginulo je prema mojoj evidenciji 522 pripadnika Vojske, a 1.090 je ranjeno, zaključno sa danom kada je potpisan Kumanovski sporazum. Najviše je stradalo u Prištinskom korpusu, ali takođe i u Niškom. Kasnije se broj žrtava povećao zbog onih koji su preminuli od rana. Želim da ukažem da ima jako puno neslaganja u saopštavanju tih brojeva. Naši komandanti i oni koji govore o tome morali bi da povedu računa šta govore, jer onda dovodimo u pitanje tačnost i da li ljudi veruju u to.
Kritikovali su Vas zbog izjave da se „gubici Treće armije mere promilima“?
– I kritikovali i pravili šale, a NATO planeri su tvrdili da je to propaganda jednog generala. Međutim, to je podatak koji se lako da proveriti. U svom sastavu Treća armija je imala 150.000 pripadnika. Po našim pravilima, procena o izbacivanju ljudi iz stroja je jedan procenat u odnosu na brojno stanje. To znači da je 1.500 ljudi moglo biti izbačeno u toku jednog dana. Od tih 1.500 ljudi 30 posto su nepovratni gubici, znači poginuli. Po toj računici moglo je dnevno da pogine 450 ljudi. Kada se taj broj pomnoži sa 78 dana agresije znači da bi ih bilo oko 35.000! Ostalih 70 posto su povratni gubici ili ranjeni kojih bi u ovom poređenju bilo 81.900. A naši stvarni gubici su 522 poginula i ranjenih 1.090 vojnika i starešina. Ovakvi gubici izražavaju se u promilima. Istovremeno, od broja poginulih njih 339 je stradalo od terorističke OVK, a samo 183 od dejstva NATO avijacije.
Sačuvana tehnika
Prema rečima Generala Pavkovića, gubici u materijalnim sredstvima takođe su bili minimalni.
– NATO planeri nisu mogli da poveruju niti da prihvate činjenicu da su tokom agresije avionima uništili samo šest naših tenkova, a sedam šiptarski teroristi. Dakle, uništeno je 13 tenkova od 490 koliko smo imali na KiM i jugu Srbije, kao i šest oklopnih transportera od 500. Pored toga, avijacija agresora uništila je osam artiljerijskih oruđa, 19 protivavionskih topova, jedan radar PVO i 96 neborbenih vozila. Zbog toga sam ponosan na svoje i odluke potčinjenih komandanata, ali i na ponašanje vojnika i dobrovoljaca.
Srbija nije kapitulirala
General Pavković podseća da su rukovodstva Srbije i SRJ 3. juna 1999. godine usvojila dokument o principima za postizanje mirovnog sporazuma, kog su predložili EU i Rusija.
– Ja sam tada razumeo da prihvatanje ovog dokumenta nije značilo poraz i kapitulaciju Vojske i da Treća Armija nije poražena u ovom neravnopravnom sukobu. Međutim, sve što se kasnije događalo me je razočaralo. Srpsko stanovništvo je teško primilo vest o izvlačenju vojske sa KiM i smatrali su da je to izdaja, jer će posle odlaska vojske sa KiM nastati progon srpskog stanovništva.
Ali, to se pokazalo tačnim?
– Tako je. Već prvih dana kada je vojska počela da napušta KiM i kada su po planu trebalo da uđu snage KFOR-a desio se neviđeni haos. Horde bandita i kriminalaca, posebno iz Albanije, upadale su na KiM, u srpska sela, ubijale ljude, pljačkale šiptarske i srpske kuće. Umesto mirnog ulaska snaga bezbednosti, koje je trebalo da donesu mir, desio se haos i zločini, jer su u sastavu pojedinih snaga KFOR-a bili i pripadnici OVK koji su pod njihovom zaštitom sprovodili teror nad srpskim stanovništvom. Zbog ovako teške situacije naredio sam generalu Lazareviću da obustavi dalje izmeštanje jedinica dok snage KFOR-a ne osiguraju bezbednost srpskom stanovništvu i siguran prolaz naših jedinica.
