Veljka Petrovića je još uoči Prvog ustanka zapazio slavni hajduk Stanoje Glavaš i pozvao ga u svoju četu. Uskoro je harambaša shvatio da drskog junaka ne sme da ostavi bez nadzora, pa ga je oženio rođakom Marijom.
Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. A kada je ustanak buknuo, sav se posvetio pobuni u svojoj Negotinskoj Krajini. Pokazao se kao odličan strateg. Vešto je izvodio iznenadne napade, uvećavao svoju četu i slobodnu teritoriju, ali i plen.
Priča o njemu širila se od usta do usta. Tako ni godišnja skupština starešina u Beogradu više nije mogla da prođe bez delije koji se dičio krilaticom „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“. Ali, sa skupštine 1810. godine Veljko je odlučio da pobegne, poručivši svojim momcima: „Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio, koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo. A oni hoće da me pitaju koliko sam devojaka poljubio! Pa sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego, da bežimo odavde“. Čuo je da ga optužuju da je on od devojaka na silu tražio ljubav, a njegove momke za otimanje goveda.
Hajduk Veljku se ipak obradovao vojvoda Milenko Stojković, koji ga je sa momcima primio u Poreču i jedno vreme plaćao.
