Svaki Beograđanin će na pitanje: ‘Na kom je mestu spaljen Sveti Sava?’, odgovoriti da se to desilo na Vračaru, na mestu gde se danas uzdiže velelepni hram. Ipak, po svoj prilici ova tvrdnja nije tačna!
Mošti Svetog Save prvobitno su bile pohranjene u manastiru Mileševa. Posle jednog od ustanaka, da kazni narod u kome je kult svetitelja bio jak, Sinan paša je naredio da se mošti prenesu u Beograd i spale. To je i učinjeno 27. aprila (10. maja po gregorijanskom kalendaru) 1592. godine na brdu Vračar.
Međutim, mesto gde je danas podignut hram Svetog Save najverovatnije nije mesto gde se spaljivanje odigralo!
– Postoje predanja koja su se u porodicama prenosila s kolena na koleno, kao i usmena svedočanstva tako da je moguće posredno graditi sliku i odabrati onu koja nam se čini logičnom, ali najtačnije bi bilo reći da mi ne znamo gde se to desilo – kaže za Neda Kovačević, književnica, koja je za potrebe svog romana “Povratak košave u Beograd” istraživala ovu temu.
U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da su mošti spaljene na brdu Vračar i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem – Vračar u to vreme nije bio tamo gde je danas!
Vračar u Bulevaru
Jedan od prvih ljudi koji se ozbiljnije bavio ovim pitanjem je bio Sreten Petrović, ugledni Beograđanin iz vremena Kneza Miloša.
U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego što je danas – varoš tek malo veća od prosečne turske kasabe. Naselje se prostiralo u pojasu oko Kalemegdanske tvrđave na mestu opštine koja se danas, logično, zove Stari grad. Kraj Beograda bio je današnji Trg Republike.
Na današnjem mestu Hrama nalazila se močvara. Današnji trg Slavija je bio bara u kojoj su Beograđani pecali i u Miloševo vreme. Kako je izgledao u 16. veku može samo da se pretpostavi.
Od Trga Republike išao je put kojim se dolazilo u Beograd. Današnji Bulevar kralja Aleksandra koji se produžava i postaje Smederevski put, nekada se zvao Carigradski drum. Upravo njime je po predanju, Sinan paša došao da spali mošti Svetog Save.
– S desne strane današnjeg Bulevara, tada Carigradskog druma, do blizu današnjeg Cvetnog trga, Romi su ostavljali svoje čerge. Turci ih nisu puštali u varoš. S leve strane puta, na današnjem Tašmajdanu, Beograđani su im davali stara odela za živinu, a mnogima su tu i gatare vračale. Tako je ovo mesto prozvano ‘Vračar’ – objašnjava Neda Kovačević.
Kasnije, kako se Beograd širio, a čergari povlačili i ono što je smatrano Vračarem se menjalo.
Hram na mestu koje svi vide
U vreme spaljivanja mošti, centar Vračara je bio ono što je danas Tašmajdanski park. Namera Sinan paše – da zapali veliku lomaču na uzvišenju kako bi zaplašio što više Srba – mogla se ostvariti upravo tu, na mestu gde nije bilo građevina i koje se lepo videlo iz svih delova grada.
Vrlo je moguće da je ova činjenica bila poznata našim starima. Tokom 19. veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu. Posvetio ju se Svetom Marku. Ima onih koji veruju da je to uradio kako ne bi razljutio Turke građenjem bogomolje posvećene svecu čije su mošti upravo oni na tom mestu zapalili.
Danas se ovde ne nalazi nikakvo obeležje koje bi dalo da se nasluti da se na tome mestu dogodilo nešto važno. Ironično, tu je samo kafana “Šansa”.
– Meni je najlogičnija ova “tašmajdanska varijanta”, no to je samo subjektivni utisak. Takođe, po nekim izvorima, još se početkom 18. veka pominjalo ovo mesto gde je sada Hram, kao moguće, pa je kažu, ono čak bilo i obeležavano, ali ponovnom vladavinom Osmanlija u Beogradu od 1739. godine sve je to srušeno – objašnjava gospođa Kovačević.
Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save odlučio je da se on podigne na mestu koje je tada bilo “vrh” Vračara. Osim što su verovali da su otkrili pravo mesto, ono je ispunilo još jedan uslov iz davnina – Hram se danas lepo vidi iz svih delova grada.
Crveni krst takođe bio moguća lokacija
Početkom 19. veka bilo je više pokušaja da se odgonetne mesto spaljivanja moštiju Svetog Save. Gligorije Vozarević, prvi knjižar u Miloševo doba i čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, mislio je da je baš on pronašao ono “pravo”.
On je na periferiji tadašnjeg Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1847. godine, a ceo kraj je po njemu uskoro dobio naziv “Vozarev krst”. Obeležje je nekoliko puta obnavljano, a 1933. godine društvo “Sveti Sava” je tu postavilo kameni krst crvene boje.
Po njemu je ceo kraj dobio naziv koji i danas nosi – Crveni krst.
