Jedan od značajnijih paranormalnih događaja u Europi dogodio se u malom španjolskom selu Belmez. U avgustu 1971. godine na podu kuhinje jedne kuće se pojavila slika lica čoveka.
Usledila su pojavljivanja i drugih lica, slična starinskim freskama. Svaki pokušaj brisanja bio je uzaludan, jer nakon što bi ga naizgled izbrisali lice bi se opet pojavilo nakon par dana.
Lice u betonu
Za Mariju Gomez Camaru iz španskog sela Belmez la Moraleda 23. avgust 1971.godine, počeo je kao i svaki drugi dan. Obavljajući kućne poslove prošla je pored kuhinje i krajičkom oka primetila nešto čudno na betonskom podu. Tamo je bila mrlja koju nikada prije nije primetila, i izgledalo je kao da se širi dok je gledala u nju.
Uzela je mokru krpu i pokušala da opere pod, ali bez uspeha. Frustrirana, Marija odlučuje da se posveti drugim obavezama. Kada se kasnije opet vratila u kuhinju, doživela je pravi šok jer je shvatila da se mrlja promenila. To je sada izgledalo nalik na ljudsko lice urezano u njen kuhinjski pod!
Kada su njen muž Huan Pereira i sin Migel došli kući i oni su se bacili na posao i pokušali ukloniti sablasno lice, ali ne samo da nisu uspeli već je lice počelo da menja izraz. Uznemireni, na kraju su odlučili da iščupaju taj deo poda i sipaju novi cement, ali to je samo pogoršalo situaciju. U početku, novi pod je izgledao sjajno, ali to je trajalo otprilike sedam dana nakon čega je mrlja ponovo naočigled ukućana izbila iz betona. Opet je to bilo lice, ovaj put izraženije nego prije – kao da namerno prkosi ljudima koji pokušavaju da je uklone.
Strava ispod kuće
Glasine o neobičnim dešavanjima u kući Pereirovih brzo se proširila selom. Meštani su pohrlili da svojim očima vide ovo čudo, a kuća je ubrzo postala poznata kao Kuća lica. Očajni ukućani nisu imali izbora nego da ponovo iščupaju nedavno obnovljeni pod i ponovo sipaju novi cement, ali ih je u tome sprečila gradonačelnikova molba da sačuvaju pod kako bi se ovaj fenomen mogao detaljnije proučiti.
Deo poda gde se nalazilo lice izrezan je i poslat na analizu. Međutim, nakon što se na istom mestu ubrzo pojavilo potpuno novo i drugačije lice, očajna porodica se obratila gradskom veću za pomoć. Odlučeno je da se kuhinjski pod iskopa kako bi se proverilo da li nešto ispod kuće uzrokuje neobične pojave. Ono što je otkriveno šokiralo je sve prisutne.
Ispod kuće se nalazilo nekoliko kostura, neki su bili čak i bez glave, i bili su zakopani dva metra ispod temelja. Kasnije je otkriveno da neki od njih datiraju iz 13. veka i iz vremena kada je u Španiji besneo građanski rat. Ovo sablasno otkriće privuklo je još veću pažnju medija, a kosturi su uklonjeni kako bi bili prikladno pokopani na katoličkom groblju.
Čovek bi pomislio da je ovde kraj ove neobične priče. Uostalom, kosturi su pokopani na pravom mestu.
Lica sreće, agonije i straha
Nakon što je kuhinjski pod u potpunosti obnovljen, Marijina porodica je imala par nedelja oduška pre nego što se na njihovom podu ovog puta pojavilo mnoštvo novih jezivih lica. Sada ih je bilo najmanje pet, i svako lice je imalo drugačiji izraz.
Neka od lica bi nestala, a na njihovom mestu pojavilo bi se novo. Nije bilo neuobičajeno i da lica menjaju pozicije, pa bi se tako pojavljivala i na zidovima kuće. Moglo se lako raspoznati da lica pripadaju muškarcima, ženama, deci… Bilo je očigledno da se ovde dešava nešto veoma bizarno.
Priču su preneli mediji širom zemlje i sveta, a na stotine ljudi iz svih krajeva pristigli su da vide sada već popularna lica iz Belmeza. Nakon što je porodica počela da naplaćuje ulaz u svoju kuću, počele su da kruže priče da je čitava stvar nameštaljka i da porodicu Pereirove jedino zanima novac. Međutim, ukućani su to poricali tvrdeći da samo žele da jeziva lica zauvek nestanu.
“Želim da izađem napolje”
Među brojnim posetiiocima kuće bili su i istraživači paranormalnog koji su želeli da provere da li se radi o nekoj vrsti prevare. Odlučili da provedu jedan eksperiment i zatvorili su prostoriju za javnost na tri meseca. Kada je soba ponovo otvorena bilo je očigledno da su lica za to vreme bila veoma aktivna – menjala su izraze i mesta na kojima su se pojavljivala.
Oprema za tonsko snimanje zabežila je bolne jauke, među kojima su i reči: „Pravda!“, „To boli!“ i „Želim da izađem napolje“. U međuvremenu, delovi betona su poslani na analizu gdje je otkriveno da nema tragova neprirodnih boja ili farbe.
Posle ovog otkrića istraživači su postali uvereni da se radi o jednom od najvećih paranormalnih događaja dvadesetog veka i konkretnom dokazu o postojanju duhova. Počele su da kruže teorije oko toga šta bi moglo da izrokuje ovaj fenomen. Govorilo se da je reč o licima umrlih ili o dokazu „telekinetičkog projektiranja misli“, gde osoba , namjerno ili podsvesno telekinetički projektira misli kako bi ih urezala u neki objekat.
Ova teorija se činila najispravnijom pogotovo nakon što je primećeno da lica često poprimaju emocionalne izraze Marije Gomez, kao da odražavaju njeno mentalno stanje.
Neuspešna istraga
Uvek je postojala mogućnost da se radi o najobičnijoj prevari. U godinama koje su usledile, lica iz Blemeza su detaljno analizirana u nadi da će se doći do racionalnog odgovora, ali svaka istraga je davala nejasne i pomešane rezultate.
Prvobitni testovi su bili neuverljivi, a istraživači su tvrdili da lica nisu nastala uz pomoć boje ili farbe, iako su neki drugi istraživači kasnije tvrdili da su neka lica pod infracrvenim svjetlom pokazivali očigledne znakove boje i pigmentacije. Kasnije analize su odbacile ove tvrdnje uz objašnjenje da nema dokaza za prisustvo boje, čime se samo dodatno zakomplikovao put do konačnog rešenja misterije.
Buduća testiranja su bila jednako frustrirajuća, a neki rezultati su pokazivali tragove upotrebe cinka, olova i hroma koji se nalaze u bojama. Međutim analizom koju su 1990te godine proveli stručnjaci za boje, keramiku i staklo, zaključeno je da nije pronađena boja ni na jednom mjestu.
S ovakvim kontradiktornim rezultatima, teško je reći da li su lica napravljena uz pomoć boje ili ne. Postoji mogućnost i da su korištena neka druga sredstva poput kiselina i oksidacijskih sredstava, ili možda čak neko sredstvo koje je osetljivo na svetlo i koje potamni na suncu, poput srebrovog nitrata.
Međutim, i dalje se postavlja pitanje: Kako bi Mariji ova prevara pošla za rukom uz toliko svedoka, i kako je postigla da se lica pojave, nestanu i promene izraze, i sve to u zatvorenoj prostoriji?
Marija je umrla 2004. godine u 85. godini života i do kraja je insistirala da su lica na njenom kuhinjskom podu i zidovima kuće stvarna, te da se ne radi o prevari. Nakon njene smrti kružile su priče da iza svega stoji njen sin Dijego, ali niko nije mogao da dokaže kako mu je sve to pošlo za rukom.
Fenomen ili prevara
Nedugo nakon njene smrti, istraživač paranormalnih pojava Pedro Amor je tvrdio da su se u kući ponovo pojavila misteriozna lica, što upućuje na to da fenomen još traje.
Odjednom, priča je ponovo bila na svim vestima, a u selu su ponovo pristizale reke ljudi kako bi videli ta nova lica. Nažalost, u ovom slučaju španski mediji su u potpunosti razotkrili čitavu stvar, a El Mundo novine su pisale o tome kako se Amoros udružio sa seoskom opštinskom vladom kako bi ostvarili profit.
U maju 2007. godine, novinar Havier Kavaniles i istraživač Francisko Manjez objavili su knjigu pod nazivom „Lica iz Belmeza“ u kojoj objašnjavaju tok prevare, a kao autora misterioznih slika navode Marijinog sina Dijega Pereiru. Iako i dalje postoje mnogi skeptici, i s obzirom da uprkos brojnim analizama nikada nije ponuđen konkretan odgovor na misteriju, lica iz Bilmeza, su fenomen koji traje do današnjeg dana.
Kuća je u međuvremenu pretvorena u muzej gde znatiželjnici iz svih krajeva sveta mogu da dođu i svedoče o ovoj nesvakidašnjoj pojavi.
