Rad na promovisanju interesa Prištine trajna je instrukcija za turske diplomate, ali svakako treba ozbiljno analizirati zašto je turski predsednik Erdogan, koji ništa ne govori slučajno, odlučio da baš u ovom trenutku najavi pojačano lobiranje za “Kosovo” i to izričito u sadejstvu sa SAD, kaže profesor Darko Tanasković, orijentalista i bivši ambasador Srbije u Turskoj.
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan izjavio je da Ankara radi na povećavanju broja zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova, kao i da će o tome razgovarati sa predsednikom SAD Džozefom Bajdenom, da po tom pitanju “urade zajednički posao”.
Šta možemo da očekujemo od “združene akcije” Turske i SAD?
– Turska od početka, odnosno od 2008, ne prestaje da lobira za priznavanje ove paradržave i za njenu međunarodnu afirmaciju, s tim što to nije često predmet izjava na najvišem nivou, jer se takve izjave daju u funkciji procene unutrašnjepolitičke i spoljnopolitičke konjunkture i potreba datog trenutka. SAD se takođe u međunarodnoj zajednici dosledno zalažu za priznavanje nezavisnosti Kosova s tim što je u vreme predsednika Trampa to delovanje privremeno bilo stavljeno u drugi plan. Treba, svakako, ozbiljno analizirati zašto je turski predsednik, koji ništa ne govori slučajno, odlučio da baš u ovom trenutku najavi pojačano lobiranje za Kosovo i to izričito u sadejstvu sa SAD. Primećeno je da je, od dolaska Bejdenove administracije na vlast, pritisak na države koje nisu priznale Kosovo, a posebno na one evropske među njima, povećan. Grčka je za to najbolji primer. Posle stagniranja procesa priznavanja nezavisnosti Kosova tokom poslednjih godina, pa i odustajanja pojedinih država od odluka o priznanju ili njihovog suspendovanja, pretpostavljam da će uslediti intenziviranje ukupnog procesa usmerenog ka onome što se naziva “konačnim rešavanjem” tog otvorenog pitanja koje opterećuje odnose na Balkanu, ali “konačnim rešavanjem” bez uvažavanja legalnih i legitimnih interesa Srba i Srbije, ili uz minimalno ,“kozmetičko” simuliranje njihovog zadovoljavanja.
Treba li računati s tim da će se sada povećati broj zemalja koje priznaju Kosovo, s obzirom na to da su Turska i SAD od početka bile saveznici kosovske nezavisnosti, ali da je proces priznanja Kosova ipak posustao poslednjih godina?
– U kontekstu te nove faze stezanja obruča oko Srbije, čiji je međunarodni položaj u novije vreme ojačan, i objektivnog zamiranja dijaloga između Beograda i Prištine, usled dirigovane šiptarske opstrukcije, radiće se i na povećavanju broja država koje priznaju nezavisnost naše južne pokrajine, pa će nekog manjeg pomaka na tom planu verovatno i biti. Ne predviđam, međutim, masovniji odziv na pozive kosovskih lobista, jer mnoge države imaju svoje autentične, jake razloge zbog kojih zaziru od međunarodnog afirmisanja kosovske nezavisnosti. SAD i Turska će sigurno biti u prvim redovima te nove kampanje, tim pre što je reč o jednom od ne tako brojnih pitanja u vezi sa kojima postoji potpuna podudarnost stavova Vašingtona i Ankare.
Na koji korpus zemalja će biti usmereno lobiranje Turske?
– Mislim da će Turska diplomatija razviti široku aktivnost lobiranja, što je, uostalom, i do sada sistematski činila. Njena ciljna grupa neće biti samo i prvenstveno muslimanske zemlje, kako bi se moglo pretpostaviti, već, recimo, i nemuslimanske azijske i afričke države, sa kojima je Ankara poslednjih godina uspostavila i proširila pre svega ekonomsku saradnju. Rad na promovisanju interesa Prištine trajna je instrukcija za turske diplomate, pri čemu se njihovo delovanje taktički prilagođava prirodi i stanju bilateralnog i multilateralnog terena za koji su zaduženi. Ipak, ne očekujem preteranu rezultativnu efikasnost turske diplomatske ofanzive na ovom planu.
Predsednik Erdogan je o Kosovu govorio novinarima pre početka posete turskom delu Kipra, ima li tu neke simbolike?
– Indikativno je da je Erdogan progovorio o turskom angažovanju u vezi sa kosovskom nezavisnošću na konferenciji za medije pred bajramski odlazak na Severni Kipar, pošto je prethodno pohvalio odluku Azerbejdžana i Severnog Kipra da uspostave parlamentarnu saradnju. Azerbejdžan, inače, zbog postojanja problema Nagornog Karabaha, do sada nije pomišljao na eventualno priznavanje nezavisnosti Kosova. Da li se nešto promenilo posle nedavne pobede Bakua nad Jermenima u kratkom ratu koji bez odlučujuće pomoći Turske verovatno ne bi bio tako lako dobijen? Očigledno je uspostavljanje paralele između Kosova, nametnutog agresijom NATO-a i Turske Republike Severni Kipar, stvorene pre 47. godina turskom vojnom intervencijom ili, kako se ona u Turskoj zvanično naziva, ”mirovnom operacijom”.
Da li je “udruživanje snaga” Turske i SAD po pitanju Kosova deo “nove ere” odnosa te dve zemlje koju je Erdogan nedavno najavio?
– Bilo je samo pitanje vremena kada će “neposlušni” Erdogan oceniti da bi bilo poželjno pristupiti izglađivanju nesporazuma sa svojim glavnim saveznikom u NATO-u, nesporazuma od kojih su neki bili stvarni i ozbiljni. Nije on slučajno progovorio čak i o potrebi uspostavljanja “pragmatične” saradnje sa Izraelom, pošto je prethodno u više navrata ponašanje jevrejske države proglasio “terorističkim”. Ne verujem da se može govoriti o “novoj eri” u tursko-američkim odnosima, već o nastojanju da se pronađu one tačke u kojima dve države mogu da sarađuju i da se bilateralno krene ka uspostavljanju ravnoteže na novim osnovama, pri čemu Turska neće izneveriti ili žrtvovati svoje strategijske interese, kao što su, pre svih, odnosi sa Moskvom. Uostalom, u Davutogluovoj viziji neoosmanizma, zasnovanog na strategijskoj dubini, diverzifikovanje spoljne politike trebalo bi da bude jedan od glavnih vektora međunarodnog nastupanja Turske. Erdoganu je bilo zgodno da pred posetu Sverenom Kipru, nepriznatom od cele međunarodne zajednice, najavi da će sa Bajdenom udružiti snage u vezi sa pospešivanjem procesa priznavanja kosovske državnosti, a tek će se videti koliko će mesta pripasti “Kosovu” na pretrpanoj agendi njihovog septembarskog susreta u Njujorku. Ali, oprez je više nego nužan.
