Pismo prenosimo u celosti:
“Dragi moji prijatelji,
Želeo sam da vas ovim putem pozdravim i napišem vam par reči. Bilo mi je potrebno par dana odmora, posle duge i teške sezone i velikog emotivnog naboja. Teško mi je bilo i naći prave reči. U isto vreme sam presrećan zbog osvojene titule i tužan što ću napustiti Partizan. Znao sam da će jednoga dana to morati da se desi, ali sam se trudio da o tome nikada ne razmisljam. Za nastavak moje karijere sam odabrao ambicioznu rusku ekipu Himki, i srećan sam i uzbuđen zbog toga.
Od mog dolaska u Partizan, nakon što je Leo prvi otvorio vrata, stvari su se dešavale kao u snu. Konačno sam pronašao ono sto sam verovao da negde postoji, dobio sam svoju šansu i iskoristio je, osvojio ABA ligu i domaće prvenstvo, potom i prvenstvo Evrope sa reprezentacijom, kao i Top 16 i prvenstvo ove godine. Duboko sam počastvovan što sam deo Partizana, tog jedinstvenog kluba sa neponovljivom istorijom, njegov vojnik, igrač i kapiten. Prvi put u istoriji, jedan klub van Francuske je doveo tri mlada Francuza i radio sa njima, sa ljubavi i pažnjom kakvu nigde i nikada nisam doživeo i jako sam ponosan na to. Nikada se nismo osetili nikako drugačije nego kao deo porodice. Dani ‘prva tri musketara’ su gotovi. Novi dani dolaze, i možda će ponovo biti neka tri ‘musketara’ u Partizanu! Duletova ‘francuska legija’ (bilo mi je simpatično kada sam pročitao negde to) je sa svim ostalima uspešno odradila svoj posao! Da je rekao ‘kroz zid!’, išli bi kroz zid, zajedno sa svom braćom na terenu!!
Odnos i ljubav prema klubu prevazilaze okvire naroda, grada i države. Shvatio sam da je Partizan jedna velika porodica i biti deo nje me čini ispunjenim. Prošle godine, posle prvenstva sam otisao u Ameriku na treninge za draft, na aerodromu u Čikagu, ljudi su mi prilazili da mi čestitaju titulu i slikaju se. Bio sam potpuno šokiran.
Od trenutka od kada me je Dule postavio za kapitena i posebno posle utakmice protiv Cedevite, osećao sam jednu dodatnu i veliku odgovornost da se titula osvoji. Da nismo osvojili titulu, ne verujem da bih imao snage da napustim klub, barem do prve sledeće titule.
Sezona je bila duga i teška. Povrede saigrača i bliskih prijatelja uvek ostave trag, od Davisa, do Lea i Dragana. Ova titula je za njih, koji su žrtvovali svoja tela za zajedničku stvar. Oni su čvrsti i jaki i vratice se još bolji!
Istina je da smo primili mali broj plata od početka sezone i istina je da sam odlučio da oprostim deo duga prema meni, kao i neki drugi bivši igrači i kapiteni. Odluku sam doneo sam, i saopštio je klubu. Ovo govorim javno, a ne zbog jeftinog samoreklamiranja, koje ne podnosim, nego zbog nastavka jačanja odnosa i ljubavi svih nas prema klubu.
Za Beograd i Srbiju – hvala vam svima što ste me primili kao najrođenijeg. Gostoprimstvo, komfor, način i kvalitet života i duh su neverovatni. Živeo sam i osećao se kao kod kuće.
Za moje saigrače od ove i prošle sezone – moju braću po oružju, moje šampione, bila mi je čast trenirati i igrati sa vama! Puno sreće vam želim! Viđaćemo se mi još!
Za moje Grobare ludake – hvala vam za svaki sekund buke od koje se ježi koža i od koje se ne oseća umor ili bol, za sve nezaboravne trenutke. Nikada ništa slično nisam osetio. Nastavite da nosite ekipu i da je podržavate u dobru i u zlu. Veliki naklon za sve navijače, za Vip portal, Avangardu, GTR (koji su nas svojim slikama i montažama nasmejavali i motivisali), za svu decu koja su sa nama skakala posle utakmica, za malu Maru, za sve devojke, žene i ljude u odelima koji u transu skaču i prave od Pionira najluđu dvoranu na svetu. Za našeg Mišu Tumbasa – imao sam tu čast da odigram utakmicu sa tobom u Partizanovom dresu i vidim kada si postigao trojku – tvoje prve poene za Partizan!
Svi ste vi Partizan i vaš duh i vaša ljubav čine klub takvim kakav jeste – jedinstven i poseban!
Za Duleta i ceo stručni štab, Tošu, Sašu i sve zaposlene u klubu – ne mogu da nađem prave reči kojima bih mogao da opišem delić onoga što osećam prema vama. Hvala vam što ste verovali u mene, radili sa mnom, nadgradili ono što sam doneo iz svoje kuće i iz Francuske, na ličnom i profesionalnom nivou, što ste mi pokazali šta su ljubav, strast i posvećenost i napravili od mene čoveka za kojeg verujem da jesam.
Partizane moj – ostani mi veliki i silan i nikada ne prestani da sanjaš! Dani slave će se nastaviti i na ovom i na evropskom nivou. Pre, tokom i posle toga, biće i teških trenutaka, kriza i manjka para, ali sve to je samo jačanje karaktera i duha, što je uslov za sve.
Ti si moja ljubav prava, moja krv, moja kuća i porodica!
Naši putevi će se ponovo sresti!
..za slavni klub, svima znan…
Sa trinestom u nizu i četrnesta je blizu!
Mnogo ćete mi nedostajati i mnogo vas volim,
Žofre Lovernj"
