Od kako zna za sebe, zna i za košarku. Često ga porede sa Milošem Teodosićem. Veliki je gurman. Obožava Srbiju i sanja da je jednog dana odvede na košarkaški „krov Evrope“. Po majci Gvajanac, po ocu Srbin, plejmejker Albe, Stefan Peno, sebe opisuje kao nekog ko ima karipsku smirenost, pomešanu sa srpskim temperamentom, koji često preovlada.
Beograd ne bi menjao nizašta na svetu i u njega se bez obzira da li je, u Barseloni, u koju je otišao sa 13 godina, Berlinu, u kojem trenutno živi, ili bilo kom mestu na planeti, najradije vraća.
Pandemija koronavirusa zatekla je mladog košarkaša u glavnom gradu Nemačke. Tu se oporavlja od teške povrede zadobijene 2. februara 2019. godine kada ga je jedan nezgodan doskok neplanirano odvojio od parketa više od godinu dana. U razgovoru za „Vesti“, Peno počinje sovju priču:
– Ja sam dobro, u Berlinu sam. Od kada je počeo virus, samo sam nastavio sa terapijama i treninzima u fiziocentru jer Nemci to nisu zatvarali. Salu su nam zatvorili i nju i dalje ne možemo da koristimo, ali tu treniram svaki dan. Dosadno je, ali eto – počinje priču Stefan i nastavlja:
– Kada se sve sa virusom desilo, bio sam blizu povratka na teren. Kada je reč o povredi, koleno je sada u redu. Super se osećam i mislim da sam blizu tih „100 posto“. Nemam salu na raspolaganju pa ne mogu da procenim, ali sve deluje ok . Zato sam i ostao. Ako treba da se igra, da igram, ako ne, oporavio sam se. Dobro mi je došao ovaj virus. Sreća u nesreći – u šali kaže mladi srpski plej.
https://www.instagram.com/p/BtbbQZAljfm/
– Jedina obaveza su mi terapije i treninzi. Tokom dana, razgovaram sa devojkom, sa porodicom, sa drugarima iz Srbije, pošto sam sam ovde. Devojka nije mogla da dođe. Zatvorili su granice i aerodrome, a ja nisam mogao kući kada sam hteo, tako sam ostao ovde.
SITUACIJA U BERLINU TOKOM PANDEMIJE
Za razliku od brojnih gradova Evrope i sveta koji su ostali paralisani usled pandemije, utisak je da je Berlin uspeo da zadrži svoju specifičnost i „duh“ zbog kojeg se izdvaja, tako da „nije stao“. Peno opisuje i upoređuje stanje stvari od pre mesec dana sa trenutnim.
-Kada je u svetu sve počelo pre mesec dana i u Berlinu se osetila razlika kada je reč o svakodnevnom životu. Nije bilo ljudi na ulici, zatvorene su bile radnje. Sa druge strane, kada sam išao da trčim, parkovi su bili puni. Svi su se držali na odstojanju, nije bilo više od dvoje ljudi u grupi. Nije bilo vanrednog stanja, samo su bili obazrivi. I maske je nosio ko je hteo, nisu ih svi imali.
https://www.instagram.com/p/BdBUC8oFmrN/
-Sada, radnje su otvorene od pre neki dan. Samo veliki tržni centri ne rade. Već je gužva u saobraćaju, ljudi voze bicikle na ulici. Ovih dana izgleda kao da je sve normalno. Jedino što ne može da se sedi u restoranima, ali su i oni počeli da rade dostavu. Ne znam kako je u ostalim delovima Nemačke, ali ovako je u Berlinu. Utisak je da se živi normalno, a to se vidi i po toalet papiru kojeg konačno ima. I to je jedan znak da se polako sve smiruje. Ima svega, od sapuna do dezinfekcionih sredstava.
TEŠKA POVREDA I DUG OPORAVAK
Povreda je Pena zatekla u momentu kada je bio u usponu forme. Tokom oporavka stalno su mu lekari povećavali vreme povratka na teren pa je morao da se naoruža strpljenjem.
-Imao sam uspuna i padova. Prekipi. Strpljenje na izmaku, pitaš se „kad će više“ Uspeo sam sve da prebrodim. Miran sam i naravno, raspoloženiji za sve. Sve je išlo dan po dan, bez datuma i bilo kakvih pritisaka da se vratim.
https://www.instagram.com/p/ByX1sDeFcZ1/
Košarkaši u problemu, fudbal se nastavlja normalno
Zbog pandemije koronavirusa i teške ekonomske situacije klubova, pojavila se informacija da je nekoliko klubova iz košarkaške lige Nemačke apliciralo da sledeće sezone nastupa u 2. i 3. ligi.
-To sam i ja čuo. Ne zna se pouzdana. O tome se priča svuda. Izgleda da neke ekipe nemaju budžet ni da pokriju ovu sezonu, a samim tim i za sledeću. Verovatno je, ako je tako, da zato apliciraju da sledeće sezone uđu u drugu i treću ligu. Ovih dana je i Rukometni savez otkazao sezonu. Sa druge strane, fudbal se nastavlja. Oni nemaju velikih gubitaka, a i što imaju ne osete. Sportisti uveliko treniraju, a mi košarkaši ćemo mislim početkom maja znati šta i kako.
BARSELONA, BERLIN I BEOGRAD
Košarkom je počeo da se bavi sa 6 godina u ekipi Beokoša, da bi 2011. godine prešao u ekipu OKK Beograda. Iste godine je prešao u juniore Barselone. Na početku seniorske karijere igrao je u drugoj ekipi Barselone, a u prvom timu se ustalio u sezoni 2016/17. kada je debitovao i u Evroligi. U avgustu 2017. prelazi u Albu iz Berlina, gde je i danas.
-Razlikuju se i klubovi i gradovi. Oba kluba su na visokom nivou, korektni, super organizovani. Gradovi su takođe internacionalni, ima dosta stranaca i studenata. Gradovi nisu dosadni.
– Barselona je za život lepša, dok se i u Berlinu osećam srećno i zadovoljno. Ipak, Beograd mi je najbliži srcu. Omiljenih mesta u Berlinu još uvek nemam. Krećem se, ali volim sve njihove „placeve“, Potsdamer plac, Aleksander plac…
https://www.instagram.com/p/By0wKoIF58l/
POVRATAK NA TEREN PA ONDA REPREZENTACIJA
Igrao je za sve mlađe selekcije Srbije i osvojio brojne medalje. Prvi meč za seniorsku reprezentaciju odigrao je protiv Austrije i Gruzije. Dobre partije i 17 poena uz 9 asistencija u drugoj utakmici pokazale su da je Srbija dobila još jednog pravog pleja.
Kako ističe, nastup za Orlove se nikad nije dovodio u pitanje. Tako, „premotavamo film“ na košarkaške korake koji su talentovanog Beograđanina vodili do uspeha.
-Kada sam imao 13 godina, u razgovoru sa ocem i sa dosta trenera, pala je odluka da odem u OKK i igram za svoje godište, pa da polako ulazim u prvi tim. Bio sam tamo u maju, junu, a već u julu je zazvonio telefon. Stigla je ponuda Barselone. Nije bilo dileme gde nastavljam karijeru.
-Moram da priznam da prvo nisam hteo da odem. Ovde su mi bili drugari, Srbija. A kada sam tamo otišao, prvo što sam rekao je da moram da se odazovem na svaki poziv reprezentacije, iako tada još uvek nisam bio njen deo. Nikada me nije zanimala ni Španija, ni Gvajana, samo Srbija. Tada sam tako odlučio i vratilo mi se. Već sledeće godine sam dobio prvi poziv u reprezentaciju.
POREĐENJE SA TEOM I VASOM
Pena često porede sa Teom, a u poslednje vreme, i sa Vasom Micićem, koji je takođe prošao kroz teške povrede, a onda postao jedan od najboljih plejmejkera Evrope.
– Sigurno prijaju ta poređenja, ali jedan je Teo, drugog neće biti. Ne bih se poredio sa Vasom nikako. On je imao više povred i drugačijih povreda i drugačiji put je imao. Vasa je Vasa, odličan igrač. Ja igram svoju igru, i ako nekom to liči na njih ja sam ponosan.
Posle oporavka od povrede, „vreme radi za njega“.
-Meni je cilj da jednog dana opet zaigram za reprezentaciju. Ipak, sve mi je to sa strane dok ne kročim na teren opet. Mora tako. Sada mi je ipak jedini cilj i jedina želja da što pre zaigram i da se osećam kao pre, da budem 100 posto spreman. Tek tada postavljam neke veće ciljeve. Pomerene su Olimpijske igre, Evropsko prvenstvo i ostala takmičenja. Pokušavam da se oporavim.
LEGENDARNI AITO I ALBA
Peno ima veliko poverenje svih u Albi, oduševljen je trenerom Aitom, iskusnim stručnjakom koji je imao velike zasluge za razvoj igrača poput Gasola, Navara, Rubija i Porcingisa. Upravo je legendarni Španac imao samo reči hvale za Pena, kada je nedavno u Beogradu gostovao sa Albom, u okviru Evrolige, Crvenoj zvezdi.
-Pre nego što sam došao, jedino što sam znao je da me Alba traži i da je trener Aito, legenda svetske košarke koji je došao posle Obradovića. Cela Nemačka je podigla nivo košarke. Tako je i ovde u Albi koja je stalno u vrhu i klub je odlično organizovan.
-Aito je u početku bio prvi i jedini razlog zbog kog sam odlučio da dođem u Albu. Neverovatan čovek i presrećan sam što sarađujem sa njim. Pokazuje ljubav on svima, voli da nauči svoje igrače uvek i jako se zalaže za sve nas. Baš je onako….pravi.
PRIJATELJSTVO SA MARKOM GRUJIĆEM
Srba, naravno, ima svuda u svetu, pa ni Berlin nije izuzetak. Tako se u glavnom gradu Nemačke dodatno razvilo drugarstvo Pena i fudbalskog reprezentativca Srbije Marka Grujića.
– Družimo se od kada je on došao u Berlin na pozajmicu iz Liverpula. Znali smo se još iz Beograda preko zajedničkog prijatleja. Nismo bili toliko bliski kao sada, ali smo se znali. Onda, ovde u Berlinu je sve postalo nekako intenzivnije i baš mi je drago što je ovde. On je ostao u Belinu , počeo je sa treninzima. Ja sam išao na njegove mečeve, on je redovan na utakmicama Albe. Mogu da kažem da on više prati košarku nego ja fudbalske utakmice.
https://www.instagram.com/p/B97BXa-FYE3/
IGRANJE IGRICA I TASTATURA
Pored devojke Milice, košarke i Srbije, Stefan voli i igrice, koje mu pomažu da prekrati vreme. Ali, i tu je poseban, jer Soni igra preko tastature, a ne preko džojstika.
-Pre nekoliko dana mi je stigla tastatura za Soni. Igrao sam na džojstiku i nema šanse. Sve one pucačine ne mogu tako. Odlučio sam da uzmem tastaturu i miša i sve je to sada bolje. Ne igram samo sa Grujom već i sa celom ekipom Albe, kao i sa društvom iz Beograda. To nam je jedna od zanimacija.
LJUBAV CVETA
Peno je u vezi sa odbojkašicom Crvene zvezde, Milicom Tasić. O njih dvoje mediji često pišu da spadaju među najlepše sportske parove Srbije. Upravo njihova ljubav ima veze i sa Grujićem, a Stefan otkriva i na koji način:
– Nije me Grujić upoznao direktno. Njegova i moja devojka su najbolje drugarice, tako da je sve to imalo nekog uticaja. Milica i ja smo pre toga znali i bili u kontaktu – kaže Stefan i na komentar da on i Milica važe za jedan od najlepših sportskih parova Srbije, skromno odgovara:
-To je zbog nje sigurno.
https://www.instagram.com/p/Bzg074EFrqf/
BEOGRAD UVEK NEDOSTAJE
Kada se situacija normalizuje, prvo što će uraditi jeste povratak u Srbiju i Beograd.
-Nedostaje mi Beograd toliko da sam bio na korak da dođem i u karantinu nastavim oporavak, a ne ovde. Jedva čekam da se sve nekako normalizuje pa da dođem. A šta bih prvo uradio….Otišao bih sa devojkom na neko „naše mesto“.
-U Srbiji volim sve, baš sve. Beograd kao grad ima dušu, to je nešto što me privlači. Kada sam tu, stalno sam u gradu. Uvek negde idemo familijarno. Svi drugari su mi tamo i uvek mi je lepo da se vratim i budem sa njima. Iako sam otišao kao mali, sa 13 godina, Srbiju nisam zaboravio.
