Kada sam, sada davne 1988. godine, završio Ekonomski fakultet, a diplomski rad na temu inflacije odbranio nekoliko meseci kasnije, bio sam ubeđen da sam stekao egzaktna znanja iz ekonomije koja će biti trajna.
Bio sam uveren da su postulati koje su nas učili nešto čvrsto, što će me pratiti kroz život, nešto egzaktno kao šta su statistika i matematika. Imao sam određenih sumnji u egzaktnost jer se ipak radilo o ekonomiji socijalističkog tipa, a socijalizam i ekonomija nekako ne idu zajedno jer je tada često upotrebljavan izraz “dogovorna ekonomija“.
Meni se to činilo kao da se po tom principu nešto možemo dogovoriti što izlazi van okvira egzaktnog – iz matematičkih okvira, a to nikako nije logično.
Ne ulazeći u tematiku pada Berlinskog zida usled istorijskih, političkih i ko zna kakvih drugih faktora, meni je bilo logično da i takva ekonomija, dakle “dogovorna ekonomija“, naprosto nema budućnosti, a to se pokazalo kao tačno.
Bio sam ubeđen da je na Zapadu drugačije da je tamo ekonomija jasna, daleko od “dogovorne ekonomije“, dakle da važe jasne zakonitosti te da država nema toliko uticaja na privredna kretanja.
Reakcija suprotno logici
Kroz vreme sam shvatio da je “statistika često tačan skup netačnih podataka“, a da ekonomija veoma često nema nikakve veze s matematikom, a ponekad ni sa zdravom logikom. Mene to podseti na anegdotu da “konobari za novu godinu rade operacije, koje nemaju veze sa matematikom“.
Neki naši mlađi čitaoci, a koji su imali priliku da u poslednjih 10 godina posete Beograd, sigurno znaju da i na poznatim splavovima ima situacija kada im konobari donesu račune koji nemaju veze s matematikom, već sa astronomijom – jer u im računi “astronomski“.
Trgujući na berzi, pre svega iz hobija, shvatio sam da ni u “tuđem dvorištu trava nije zelenija“, odnosno ni zapadna ekonomija nije egzaktna. Naime, kada kupite neke deonice ili indeks, onda se “naoružate“ pre svega tehničkim znanjem, pa imate određena očekivanja i spoznaje kako će se cena određene deonice ili indeks kretati kada se objavi neka vest.
Konkretno, dan kada neka firma objavljuje poslovne rezultate, shodno očekivanju tržišta vezano za te rezultate (dividenda), logično je kako će se oni odraziti na cenu same deonice. Mnogo puta se pokazalo da tržište očekuje određeni rezultat, a da stvarni rezultat bude daleko bolji od očekivanja, a da cena padne, dakle da tržite reaguje totalno suprotno očekivanjima i logici.
Tu naravno uzimam u obzir tržišne posledice vezano za samu dividendu, kao poreske i druge implikacije, ali nelogično kretanje me je dovelo do spoznaje da nisu samo matematika i statistika važni, već da ima psihologije, a najverovatnije i manipulacije.
Održavanje socijalnog mira
Kada smo kod manipulacije, uvek postavljamo sebi pitanje s čim se može više, a sa čim manje manipulisati. Veliki problem danas u Americi jeste emisija novca. Prema rečima poznatog autora Roberta Kijosakija, dnevno se emituje 125 milijardi dolara. Time se održava socijalni mir, stimuliše ekonomija, prikrivaju slabosti sistema i slično, ali to ima rok trajanja.
Problem je, a to je stara berzanska poslovica: “Kada Amerikanci kinu, celi svet se prehladi“. U Australiji je situacija sigurno manje dramatična po istom pitanju, ali nije idealna kada je emisija novca u pitanju.
Definitivno najgori način da se novac štedi jeste u valuti, odnosno u samom novcu. Razlog je činjenica da novac gubi na vrednosti jer se emituje bez pokrića, dok se dug u stvari prebacuje na buduće generacije. Dakle, kada konobar iz naše priče dođe da naplati, a budite uvereni da će doći jer u ekonomiji nema besplatnog ručka, postoji velika mogućnost da i on radi operacije koje nemaju veze s matematikom, a to jedino može biti u korist naše štete.
