Reč „pogrom“ je staroruskog porekla i mogla bi se bukvalno prevesti kao: pustošenje, razaranje, uništavanje. U političkoj terminologiji izraz pogrom označava napad gomile, rulje, odobren izričito ili prećutno od vlasti a usmeren na pustošenje, razaranje ili uništavanje neke nacinalne, verske ili rasne grupe ili manjine i njene imovine.
Ovih se dana navršava sedamnaest godina od albanskog martovskog pogroma, koji se nad Srbima na Kosovu i Metohiji odigrao pred očima i uz blagoslov vlasti albanskih pobunjenika ali i moćnog zapadnog sveta. Uvek me nanovo obuzme nemir tih martovskih dana. Kao da ponovo preživljavam užasna saznanja da su pod terorom albanskih varvara izgonjeni preostali Srbi iz Prištine, Obilića, Kosova Polja, Uroševca, Gnjilana, Prizrena, Đakovice… Kao da su mi opet pred očima plamene slike Deviča, Bogorodice Ljeviške, Svetih Arhangela, Prizrenske bogoslovije…
Kao da još jednom preživljavam paljenje pravoslavnog hrama Svetog Nikole u Prištini, u kome su crpli duhovnu snagu i svetu tajnu krštenja primili moji preci, ja, sin mi Lazar, moji bližnji, znani i neznani sugrađani.
Sudbina jedinog preostalog pravoslavnog hrama u Prištini slika je i prilika sveopšteg stradanja srpskog naroda i njegove duhovne i civilizacijske ostavštine na Kosovu i Metohiji. Podignuta 1830. godine, na temeljima istoimenog manastira upisanog u turskim popisima iz 1544. godine, zahvaljujući obrenovićevskom dovijanju i ogromnim naporima uglednih Prištevaca da od sultana izdejstvuju dozvolu, ova skromna pravougaona bazilika, tek iznutra stubovima razuđena na tri broda, nije smela u to vreme imati ni zvonik, on je tek naknadno dograđen. Ipak, i u toj neuglednosti, crkva je nekako nadrasla samu sebe, zahvaljujući dominantnom položaju u istorijskom jezgru grada ali i duhovnoj toplini koju je, nasuprot građevinskoj skromnosti, nekako raskošno zračila. U teškoj i dugoj okupaciji, ona je bila duhovno utočište i žilište pravoslavnih Prištevaca. Ostala je to i nakon masovnog egzodusa Srba juna 1999. godine, sve do martovskog pogroma.
Sa setom se sećam mojih odlazaka u Crkvu i blagih i skromnih svetonikoljskih duhovnika, oca Miroslava i Trajana… Kroz maglu detinjstva pamtim i starinu – oca Trajka, porodičnog paroha iz onih „vunenih vremena“. Ostaće u neizbrisivom pamćenju slika drevnog ikonostasa, koga su u orahovini u nestvarno lepom duborezu, izvajali majstori nekada čuvene debarske škole… Pitam se kako je to remek-delo ljudskog stvaralaštva, prizor Hristovog raspeća, prestonih ikona, kolonade izrezbarene u pet nivoa u vidu nestvarne duborezačke plastike, carske dveri i krst prekriven najfinijim zlatnim listićima, mogao bilo koga u ljudskom obliku, makar i varvarina, izazvati da ga u pepelu sagori?
Ono što je za teške i duge turske okupacije nastalo zahvaljujući upornosti, odanosti i dovitljivosti naših predaka, razoreno je u „miru“, i to, kakve li ironije, u „miru pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija“!?!
Duško Čelić
(Autor je docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici)
