Subota jutro. Sveta zaupokojena liturgija. Naroda ima podosta. Peva, tj. đači Pero Savić, poznat kao Pero Mason. Liturgija lepo teče i završi se. Parastos. Po parastosu, rekoh dosta o zaupokojenoj liturgiji koja je hiljadama puta jača od parastosa i duši pokojnikovoj korisnija, o parastosu o pokojniku i o drugima.
Idemo na groblje. U Bosni se kaže greblje. Verovatno od reči „pogepsti“, pogreb, sahrana, opelo. Ne znam.
Groblje nije daleko i lepo je. Ono pravo seosko groblje i nema ih mnogo ovde sahranjenih. Veli Novak Novaković da ih je Srba za dvadeset i šest godina, od kad je on u Ridžu, sahranjeno 26. Dakle, prosečno jedan godišnje, s tim što ih je prošle godine ublizo umrlo trojica. Dušan, Milenko i Aleksa.
Videh neke grobove mojih poznanika i parohijana: Veljka Vlainića, bio je prvi predsednik naše crkvene organizacije, Đure Medičića čiji se predlog usvojio da nam se crkva posveti Svetom Georgiju, Milenka Boroje o čijoj duši još uvek brine sestra Milena iz Crne Gore i drugih. (Sad je crna da ne može crnja nego što je).
Telo van Srbije
Nekako mi se srce stuži, ali čini mi se prikrih od svih. Suze same poleteše, kao da ih neka sila tera, ali krijem, sakrivam. Možda i zato što verovatno više neću dolaziti na grobove mojih poznanika, a prvenstveno Dušanov grob, a možda i nešto drugo. Što bi rekao vladika Njegoš: „I ovo je neko znamenije“…
Ovo razgledah isto i posle molitve, te mi se dobro rastužilo srce koje nekad nije bilo tako mekano, ali šta je tu je.
Prikupismo se i odslužih pomen te osvetih nadgrobno znamenje, tj. krst na grobu pokojnog Dušana. Molitva je tako lepa i sadržajna da se mnogo šta iz nje same može da nauči, podseti, razmišlja onaj ko je već zna i dosta godina mu barka srce skamenjeno i oronulo, koje ispraća svoje kako parohijane, tako i bivše parohijane po Darvinu, L. Ridžu i drugde. Tako idoh u Darvin, na primer, Perici Vrućan („U službi Bogu i rodu“, strana 173), te onda nostalgija tuče jače.
Sabire čovek misli kako je taj koga opojavamo i sahranjujemo odrastao tu i tu, kako je obišao ta i ta teška mesta i zbivanja, kako ostavlja telo van Srbije i tako dalje i tome slično. Tu čovek ne može da ostane ravnodušan, ma koliko se trudio i sakrivao od prisutnih.
Daća je bila na visini. Pogača je bila da bolja ne može. To smo još u hramu uzimali, ja tri puta. Ne treba reći da je sve bilo posno, to se zna. Ručak je bio carski. Pokojnikova supruga Slavica sa ćerkom Lucijom i ostalima sredila je sve kako treba. Sjatili su se oni iz Uprave i drugi, te pomogoše sestra Slavici, a ćerka je ostavila, za ovu priliku, dva sina i muža u Kvinslendu došavši da pomogne majci oko daće jer je cenila i volela Dušana i sve Ridžance, kao ih što ih i ja cenim, a cenio ih je vladika Luka, što je često naglašavao.
Kad će hram u Moriju
Na podušju rekoh kako sam ovde pre mnogo godina kao paroh pozdravljao prisutne o hramovnim slavama, kako je bivalo i naroda drugih nacija i religija, kako smo ih uvek rado primali i imali među nama. Zahvalio sam se svima i pohvalio kako je sve bilo na velikoj visini, kako je sestra Slavica uvek poštovala muža Dušana i kao muža i brata i oca i kako ga je dodvorila, kako smo se za njegovo zdravlje molili u Sidneju pred operacije, kako je sad sve organizovala, sve, sve.
Ne bih smeo, a da ne pomenem i ovo. Za ova tri dana boravka u L. Ridžu videh oko četiri familije iliti samca kako iz Mori dolaze ovde da upale sveće i Bogu se pomole. Došao je i jedan motorista, veli da me poznaje i da je iz Noćnih vukova. Da smo se slikali na Lovačkom pikniku u Rozmoru, kako to mi izgovaramo.
Rekoše mi da je tako stalno. Po nekima je bilo i više dolaznika.
Srce me boli što nema hrama u Mori. Ima crkva. Crkva je društvo vernih organizovanih jednom verom i organizacijom u Gospoda Isusa Hrista. Ima ljudi tamo. Crkva im se zove Svetog Simeona Bogoprimca. Pre na godina dana sam ih osnovao nego ove u Ridžu, ali ne ide. Imaju otplaćeno zemljište. Osvetih ga. Ostavih im preko 11.000 dolara, ali avaj, hrama nema još. Narod dolazi 262 kilometra da se pomoli Bogu i upali sveće za zdravlje svojih živih i usnulih, jer su u Bogu svi živi. Ima li načina da se u Moriju podigne hram svetom Simeonu Bogoprimcu, ima li sreće i volje…
Neka je dragom nam bratu Dušanu pokoj njegovoj plemenitoj duši, a nama zdravlje i veselje.
Krenusmo za Sidnej. Meni se rastužilo, rastužilo. Opet sam uspeo da tugu sakrijem, kako bi otpevao pokojni Šaban Šaulić i kroz velika prostranstva ove nam lepe otadžbine još 763 kilometra. Stigosmo u 22 sata i pet minuta.
protojerej stavrofor
Godišnjica Dušanu
Godinica dana evo prođe
Iz Sidneja nas nekol’ko dođe
Godišnjicu da ti odslužimo
Osećanja tebi predložimo
Da molitvu Bogu prinesemo
A za tvoju dušu plemenitu
Preletesmo ovu Zemlju kletu
Preko pola Nje se provozasmo
Dok do Ridža grada mi dođosmo
Grada ove Zemlje nedođije
Mile nove naše otadžbine
U kojoj se srpsko kolo vije
Nasred ove zemlje dembelije
Ove zemlje baš Australije
Srce moje osećanja lije
Oči moje liju gorke suze
Što nam Gospod brat-Dušana uze
Uze nam ga sa sveta ovoga
Odnese ga do sveta onoga
U naselja Raja večitoga
Da i tamo slavi Hrista Boga
Brat-Dušane i za nas se moli
Da nam duša mukama odoli
Te kod tebe u Raj da dođemo
I da zauvek zajedno budemo.
