Narod svoje voljene, a pokojne, pamti večito. Kad neko umre, onda ga opoju i odnesu da sahrane. Sama reč sahraniti znači sačuvati. To bi se latinski reklo konzervirati, a svi celog života jedemo iz konzerve ove ili one hrane. Čak se i u armijama konzerviraju oružja i drugo.
Dakle pre godinu dana supruga Slavica, rodbina bliža i daljna, prijatelji, bližnji i daljni, ovog puta mislim na geografski pojam jer nas je na opelu i sahrani bilo iz dosta gradova Australije, a ponajviše iz Sidneja, te opojasmo i sahranismo dragog nam Dušana Malinovića.
Koliko je bio veliki, možda je suvišno i da se govori. Dosta je o tome napisao otac Srboljub Miletić u svojoj knjizi „Istorija Srba u Australiji i Novom Zelandu i Južnoj Africi“, kao i pisac ovih redova u knjizi „U službi Bogu i rodu“.
Samo kad pogledamo sliku hrama, koji hram je prenesen iz grada na naše imanje (poklonili nam protestanti svoj stari hram) i dograđena je priprata, a to je sve troškove snosio brat Dušan, onda neka bude dosta, mada je on uradio mnogo mnogo više od pomenutog.
Elem, kad je bilo 40 dana od upokojenja opet smo smogli snage te se otišlo do Ridž i odslužilo sve što je trebalo za Četaresnicu, kako se to kaže narodski. Nije nam bilo teško da pređemo 763 kilometara i odemo do Lajtning Ridža i odslužimo sve kako Crkva propisuje.
Za pola godine sam služio parastos u mom domu sa popadijom Dragicom, a sa sestra Slavicom, suprugom pokojnog Dušana smo dogovorili vreme te smo je pozvali, stavili telefon na spiker i ona je slušala molitvu i sa nama pevala. Ona u Lajtning Ridžu, a mi u Sidneju. Kako je ona čula molitvu, tako je Gospod čuo istu.
Za godišnjicu se opet išlo u Ridž.
E, ovo je to što napisah u prvoj rečenici – Narod svoje voljene, a pokojne, pamti večito. Dakle – parastosi, pomeni, zaupokojene liturgije, davanje milostinje za pokoj duša, to je uvek u narodu prisutno. Narod, a samim tim i Crkva, jer je Crkva narod i obratno, nikad ne zaboravlja svoje pokojne.
Kroz oganj i vodu
Mic po mic, što bi rekao Branislav Nušić, organizovasmo se nekako i krenusmo put Ridža.
Vozi nas opet Jovo Pavković. Kako to? Pa, rekoh mu prošle godine u Rukvudu, opet na jednom parastosu, kako idem za Lajtning Ridž da dam četrdesetnicu mom velikom prijatelju, sa kojim sam išao u Jerusalim dva puta, u rat, u Hilandar i tako. Veli Jovo: „Nisam nikad bio tamo, a u Moriju jesam“. „Hajde, pođi sa mnom“, rekoh, „to ti je prilika, a ti si požiloj čelovjek, tj. stariji čovek, ko zna hoćeš li ikada i otići“.
Veli da neće ovog puta. Nakon sat vremena zove me telefonom i veli da bi išao pod uslovom da se ide njegovim autom. Odmah sam prihvatio, te tako otidosmo za četrdesertnicu.
Isto je bilo i sad za godišnjicu, s tom razlikom što nam je društvo lane pravio otac Dragan Predić, paroh beogradski, a sad Radovan Petrović, tutor lazarički.
Požari su na mnogo mesta, kako poći, da li poći? „Kvid, kvis, ubi, kvibus, ubi, kvibus, aksilis, kjur, kvomodo, kvando“ – Kud, kako, gde, zašto, itd. Nekada sam se izlagao poplavama, a sad eto i požarima. Baš kako reče deo slavarice: Kroz oganj i vodu, baš sastavljeno i oganj i vodu.
Tako imamo pitanje koji grad u Bosni počinje na slovo u? Ovaj odgovara UŠipovo, dakle kad idu u Šipovo.
Je li ovo sve naše?
U šest i trideset časova služimo akatist svetom Vasiliju Ostroškom, tu nas pomaže beba Vasilije koji ima petnaest meseci, ćerka Bosa i nas trojica musketira, ako tako mogu da kažem. Pomolivši se Bogu i ocu Vasiliju krenusmo put Ridža.
Jutro je. Nema saobraćaja. Izvukosmo se iz grada bez većih poteškoća, te se latismo Bosne kamenite, kako reče Stari Vujadin. Latismo se brda i polja i šuma koje ovih dana nemilice gore po voljenoj nam Australiji. Našoj novoj Srbiji, tj. novoj otadžbini, koju neizmerno volimo.
To su ogromna prostranstva. Sve se pitam je li ovo sve naše.
Kod nas između dva velika rata izašao Mirkov otac na brda kod Janja planine, pa veli: „Ljudi, ljudi, je li ovo sve našega kralja“, koliko je to za njega bilo veliko i čudno veliko.
I mi, iako meni nije prvi put nego sam mnogo puta išao tako do Ridža, ali svakako brate daljina. Ima tu lepe zemlje, ziratne tj. obradive, ima šuma, polja i livada, baš kako peva naš nadaleko poznati Miroslav Ilić.
protojerej stavrofor Nikola Bilić paroh kabramatski (bivši paroh u L. Ridž i u Mori)
