Čitam nedavno na popularnoj društvenoj mreži izjavu jedne, očigledno uvređene, povređene, ali nadasve tužne žene. Njena poruka pokazuje na komplikovane odnose unutar porodice, a pošto je reč o priči, kakva se može dogoditi svima, verujem da je važno pozabaviti se fenomenom.
U samoj izjavi tužne gospođe je mnogo pitanja, ali i odgovora. Ona ima dva sina od kojih jedan živi sa njom, a drugi ne. Ovaj koji ne živi sa njom ima dete. Dakle, baka ima unuče koje, kao što zaključujemo iz poruke, ne može da vidi ni na slikama. Interesantno, zar ne?
Šta mislite koji je “zločin“ ta žena morala da uradi sopstvenim sinovima da se tako prema njoj ponašaju? A, zamislite tek onog koji s njom živi? On kao podržava rođenog brata koji pokušava da odstrani majku iz života. Po čemu su oni rođeni? Očigledno po majci koju žele da odstrane.
Verovatno i ovaj što živi s njom, takođe pokušava da je odstrani iz života, ili iz njene kuće. Kakva tragedija, tuga i zamena teza…
Neprimeren odnos
Ništa ona nije loše uradila, ali je napravila katastrofalnu grešku što im je sve dala, bila im na usluzi ceo život, a da pri tome nije mislila na sebe. Tu je ključ jer, ako vi ne cenite sebe, apsolutno ne postoji mogućnost da vas bilo ko ceni, pa čak ni rođena deca.
Ona je radila kao šta je najbolje znala, bila im je na raspolaganju za sve i sada kada je više ne trebaju, oni je “kažnjavaju“ tako što hoće da je odstrane iz života. Možda ćete reći da dotičnu gospođu otac njihove dece nije cenio, da su oni uz te neke ružne slike odrastali, te da je to uzrok neprimerenog odnosa prema majci.
Da, to jeste moguće, ali nije nužno tako. Takođe je moguće da su deca nekada gledala kako se ta ista gospođa odnosila prema svojoj svekrvi, prema roditeljima, pa je eto stiže nekakva kazna božija, karma…
Možda je čak i to istina, ali ne mora da znači jer svi znamo barem jednu osobu koja je bila nekorektna prema prethodnoj generaciji, a da je njena deca i unuci, snaje i zetovi poštuju. Zašto? Pa zato što drži do sebe!
Moderna psihologija
Doktor Maksvel Molc (Maxwell Maltz) je napisao izuzetno delo iz moderne psihologije gde je, koristeći svoja bogata iskustva plastičnog hirurga sa početka svoje karijere, došao do zaključka da, bez obzira na to kako je pacijent posle plastične operacije izgledao, da je jedino važno bilo kako neko doživljava svoj izgled.
Tada je počeo da se bavi psihološkom stranom ličnosti i spoznao da, to šta i kako mi o sebi samima mislimo, to je maksimum i na neki način “usko grlo“ onoga kako će bilo ko o nama ikada da misli.
Dakle, ako mi mislimo loše o sebi, ako nemamo samopouzdanja, onda je nemoguće da neko o nama, bilo ko, misli dobro. Ako ne držimo do sebe, nemoguće da će bilo ko da nas poštuje!
