Pitanje da li je bilo bolje nekada ili sada je večito, a odgovori su podeljeni na one koji tvrde da je nekada bilo bolje i na one koji tvrde da je sada bolje.
To je tema o kojoj svi volimo da diskutujemo, oko koje se možda ne slažemo sa sagovornicima, ali nije takva da bi smo se mogli sukobiti, barem ne ozbiljnije kao kod nekih drugih tema i dilema.
Ne verujem da postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje jer, to pre svega zavisi od kriterijuma koji imamo na umu kada razgovaramo i razmišljamo na temu da li se nekada živelo bolje ili je ipak sada bolje.
Ukoliko uzmemo ekonomski aspekat kao kriterijum definitivno zaključujemo da je sada mnogo bolje, nego nekada u zemlji našeg porekla. Naime, posle Drugog svetskog rata, proces obnove razrušene zemlje je značio i odricanja radnika i seljaka u bivšoj Jugoslaviji, a to poprilično navodi na zaključak da se nije baš dobro živelo.
Tu su naišle mnoge krize, od rezolucije Informbiroa 1948, sušne 1950. sa devastirajućim posledicama po privredu i životni standard, kao i mnoge druge.
Godine oporavka
Jedan od ključnih problema je bio kadrovski, jer su privredne subjekte mahom vodili ljudi koji su bili “podobni i zaslužni“, a ne baš stručni. Privredne reforme tog doba su dovele do ekonomskih posledica, pa je jedino rešenje za izlazak iz krize bilo otvaranje granica.
Sa Nemačkom je 1965. potpisan ugovor o razmeni radnika, iako Nemci nisu dolazili kod nas, a naši su išli da rade i zarade dok su im porodice uglavnom ostajale na ognjištima.
Usledile su godine oporavka pre svega zbog deviznih doznaka naših radnika na privremenom radu u inostranstvu. Takođe su naši doseljenici u prekookeanske zemlje odlazili krajem šezdesetih i kasnije pre svega iz ekonomskih razloga.
Promenom međunarodnih okolnosti, pre svega rušenjem Berlinskog zida, ekonomska situacija se kod nas značajno pogoršala pa je tokom devedesetih talas iseljenja značajno pojačan s tim da su se pojavile kategorije političkih azilanata, a koje su imale prilično elemenata i ekonomskih migracija.
Sem kratkog perioda tokom osamdesetih godina, kada se činilo da će pojedine reforme dati rezultate, sve vreme na našim starim prostorima, ekonomski se u proseku živelo loše.
Ljubav preko mreže
S druge strane, ako pođemo od pretpostavke da nije sve u parama, odnosno u materijalnom, po nekim osnovama jeste bilo bolje, ali pre svega zbog toga jer smo bili mlađi, bezbrižniji, optimističniji, a možda i zaljubljeni.
Bilo je bolje jer smo se više kretali, jeli hranu koja je sezonska i proizvedena bez pomoći pesticida, a koja je sva bila organska. Možda smo jeli manje, a kretali se više. To smo tada smatrali kao hendikep neke vrste, a danas znamo da je to bilo baš ono šta nam danas nedostaje.
Nekako je i pivo bilo ukusnije, da li zbog toga jer je bilo ređe ili zbog toga što je hlađeno u podrumu, izvoru, potoku!? Najpoznatija, a možda i jedina društvena mreža je bila “Ajmo van“, nije bilo lajkova, ma slabo je bilo i fotografija.
Istraživali smo svet preko knjiga, čitali smo, razgovarali sa drugim ljudima, družili se. Dobro, i danas se ljudi druže, ali nekako sve više onlajn, gledajući u ekran satima.
Bojim se da zamislim život u budućnosti ako se nastavi ovim tempom. Kako bi izgledalo upoznavanje mladih ljudi, ma ne samo mladih, upoznavanje i zaljubljivanje preko neke od društvenih mreža, preko Instagrama i/ili Fejsbuka?
Par bi se upoznao tako da bi pisali poruke, slali slike, videli se putem nekog video linka i naravno, zaljubili se kroz neko vreme. Venčali bi se onlajn, a kumovi bi valjda bili oni koji bi prvi kliknuli lajk!
