Proslavljeni jugoslovenski košarkaš i trener Aleksandar Đorđević govorio je o mogućnosti da preuzme Partizan, u skorijoj ili daljoj budućnosti.
On je nedavno dobio prestižnu nagradu „International Legend Award“ časopisa „Gigantes del basket“ i nakon toga dao intervju za špansku „Marku“.
Tom prilikom je izneo nekoliko zanimljivih stvari, između ostalog, o tome kada bi mogao da se vrati trenerskom poslu.
„Ne bi me iznenadilo da jednog dana ponovo stanem na teren. Imao sam nekoliko opcija, neke sam odbio, druge nisu uspele, ali sam vrlo strpljiv. Istina je da svaki put kada stanem na teren, vatra i strast u meni izbije. Ali sada sam dovoljno zreo da razumem i čekam pravi trenutak da preuzmem tim. Nisam trener koji samo ide da bi trenirao; moram – kako da kažem – moram da se uključim u projekat i preuzmem kormilo“, rekao je Đorđević.
Da li bi to moglo da se desi u Partizanu?
„I to je hipotetički. Sve može da se desi, ali insistiram da to moraju biti pravi momenti, prave prilike. Nisam tip koji žuri sa prilikama, naprotiv, uvek ogromno cenim trenutak, šta treba uraditi, posao koji treba odraditi, jer naši stari mentori su uvek govorili da se rad trenera meri po onome što ostaviš iza sebe kada napustiš klub ili reprezentaciju. Ako taj tim ili reprezentacija funkcionišu bolje nego kada tebe nije bilo, onda si dobro odradio posao. Želim da budem upamćen kao neko ko je nešto ostavio gde god da je bio. Emocije, Barsa, Madrid, Partizan… mi smo profesionalci; šta god da se postavi na sto u tom trenutku, moraš da preuzmeš kao vrhunski profesionalac. To su moji ciljevi“.
U svojoj karijeri je sarađivao sa velikim imenima trenerskog posla.
„Bio sam zaista srećan, imao sam sve koje ste pomenuli, i takođe Majka D’Antonija, Maljkovića koji je bio moj prvi trener, mog oca koji je bio trener, i druge poput Ćosića i Ivkovića. Svi su bili veoma jedinstveni, uravnoteženi ljudi, sa jakim osećajem za pravila, puno obrazovanja i dubokim razumevanjem sporta. Svi su mi dali mnogo, i mislim da sam i ja neko ko voli da uči i vrlo otvoren za upijanje znanja. U mojoj generaciji, odrasli smo tako; za nas je najveća autoritet bila porodica, otac, zatim učitelj, pa trener, i ono što su rekli bilo je sveto. Sada nije tako jer se mišljenja, reči i pravila toliko preispituju. Te lekcije, teške ali vrlo pravedne, dolazile su sa mnogo žrtve, posvećenosti i ambicije, i sve se to odrazilo u rezultatima. Imam vežbe od svakog od tih trenera u svom svesku, i biram jednu od Serhija, jednu od Aita, jednu od Majka i prilagođavam i usavršavam svoju. Mnogo sam naučio od tih ljudi i imam ogroman respekt prema trenerima koje sam imao“.
U svojoj karijeri je postigao veliki broj legendarnih trojki o kojima je, takođe, govorio.
„Pa, imao sam sreće, pre svega, da igram te utakmice na taj način, da ostanem na terenu u tim momentima. A onda postoje snovi svakog deteta kada počinje da igra u školi, uvek praveći poslednje šuteve, odbrojavanje: 5, 4, 3, 2, i zakucavanje poput Lulovog. Koševi koje sam postigao bili su u vrlo posebna vremena za našu zemlju, veoma posebna; bio je to veoma težak period. Svet nas nije tretirao ljubazno; nosili smo nepravednu odmazdu zbog bombardovanja, rata. Postoji film koji o tome govori, kako je tokom poslednja tri dana EuroBasketa izbio rat sa Slovenijom i Hrvatskom. Tako smo se vratili sa zlatnom medaljom ne znajući šta se dešava, ne znajući ništa. Sleteli smo u Split (Hrvatska), i videli tenkove i oklopna vozila. Bilo je veoma, veoma intenzivno. Još uvek nismo potpuno shvatili šta se desilo. Možda je zbog toga sve te trenutke učinilo tako jedinstvenim. Moj šut protiv Hrvatske bio je prva utakmica između Jugoslavije i Hrvatske u bilo kom sportu, i završetak na taj način možete zamisliti euforiju i radost koju je doneo mom narodu“.
Kao selektor je predvodio Srbiju i Kinu.
„Srpska reprezentacija. Došlo je do generacijske promene, ali sam došao želeći da osvojim titulu, medalju. Ne postavljam druge ciljeve, ali ne svi se nose sa tim na isti način, sa lakoćom igranja opušteno, vrlo mirno, bez osećaja tog pritiska kao neki iz moje generacije ili neki od nas koji smo mogli to da izvedemo u određenim trenucima, jer je taj pritisak možda najveći neprijatelj koji igrač može imati“.
