Šta ljude čini naročito velikodušnim ili okrutnim? Istraživači kažu da način na koji nam je mozak organizovan može da utiče na to koliko saosećamo.
S kuhinjskog prozora svoje pokretne kuće u Obernu u Ilinoisu Ešli Oldridž imala je nesmetan pogled na železničku prugu udaljenu stotinak metara.
Kad je ta 19-godišnja majka prvi put ugledala čoveka u invalidskim kolicima, upravo je završila davanje ručka svojoj dečici od jedne i tri godine, te je nastavila da pere sudove – još jedan u beskonačnom nizu kućnih poslova. Dignuvši pogled, primetila je da se invalidska kolica ne kreću. Zaglavila su se između šina. Čovek je zvao upomoć, a jedan motociklista i dva automobila prošli su bez zaustavljanja.
Oldridžova je požurila da pozove komšiju da pripazi na decu kako bi mogla da pomogne. Utom je začula sirenu voza i zveket rampe koja se spušta, što je značilo da se voz približava. Potrčala je bosih nogu preko šljunkovite staze duž šina. Kad je stigla do čoveka, voz je bio udaljen manje od kilometra, a išao je brzinom od oko 125 kilometara na sat. Nije uspela da oslobodi invalidska kolica, pa je stala iza čovekovih leđa, obavila mu ruke oko grudi i pokušala da ga podigne, ali nije uspela. Dok je voz jurio prema njima, povukla ga je svom snagom, pala unazad i pritom ga izvukla iz sedišta. U sledećih nekoliko sekundi voz je smrskao invalidska kolica, odnoseći komade čelika i plastike gotovo kilometar niz šine.
Čovek koga je Oldridžova spasla tog posle-podneva septembra 2015. godine bio joj je potpuno nepoznat. Njena nepokolebljiva odlučnost da ga spase uprkos opasnosti po vlastiti život izdvaja je iz mnoštva. Taj herojski čin spasavanja primer je onoga što naučnici nazivaju krajnjim altruizmom – nesebičnim delima da bi se pomoglo ljudima s kojima nismo ni u kakvim odnosima, a uz veliki rizik po sebe.
Ne iznenađuje što mnoge od tih junaka – poput Roja Klajna, majora izraelske vojske koji se telom bacio na aktiviranu ručnu bombu da bi spasao vojnike svoje jedinice – nalazimo u profesijama u kojima ugrožavanje sopstvenog života radi zaštite drugih predstavlja deo posla. Međutim, ostali su obični muškarci i žene – poput Rika Besta, Talijesina Namkaj-Meša i Majka Flečera, koji su skočili u odbranu dve mlade žene, od kojih je jedna nosila hidžab, od čoveka koji ih je verbalno zlostavljao na antimuslimanskoj osnovi u putničkom vozu u Portlandu, u Oregonu. Zlostavljač je svu trojicu izbo nožem, a samo je Flečer preživeo.
Flečer i još dvojica muškaraca branili su dve žene – od kojih je jedna nosila hidžab – od čoveka koji ih je vređao na antimuslimanskoj osnovi u putničkom vozu u Portlandu. Ubica je svu trojicu izbo nožem. Dvojica su umrla, a Flečer je preživeo iako je zadobio duboku ranu na vratu. Rekao je da je u situaciju uleteo nagonski, kako bi pomogao ženama. Kao dete je imao dijagnozu autizma i povremeno je bio zlostavljan i tučen. „Ako smo stvarno zajednica, onda od svakoga treba očekivati da se zauzme za drugog“, kaže.
Nasuprot takvim plemenitim delima, neki drugi čine strahote: ubistva, silovanja, otmice, mučenja. Setimo se samo pokolja koji je počinio čovek sa 32. sprata hotela Mandelej bej u Las Vegasu, u Nevadi, zasuvši mecima publiku na festivalu kantri muzike. Tri nedelje kasnije zvanični izveštaj potvrdio je da je 58 osoba smrtno stradalo, a 546 ih je ranjeno. Ili razmislite o jezivoj bezobzirnosti serijskog ubice Toda Kolhepa, agenta za nekretnine u Južnoj Karolini, koji je, izgleda, ostavljao tragove o svojim ubilačkim navikama u bizarnim internet recenzijama za razne proizvode, na primer za sklopivi ašov: „Držite ga u automobilu za slučaj da morate da sakrijete tela.“ Iako su takve strahote nenormalne, pojavljuju se dovoljno često da nas podsete na mračnu istinu: ljudi su sposobni za neizrecivu okrutnost.
Krajnji altruisti i psihopate primeri su za naše najbolje i najgore instinkte. Na jednom kraju moralnog spektra jesu žrtvovanje, velikodušnost i druge plemenite osobine koje poznajemo kao dobre; na drugom kraju su sebičnost, nasilje i destruktivni porivi u kojima vidimo zlo. Istraživači kažu da se u korenu obe vrste ponašanja nalazi naša evolutivna prošlost. Njihova pretpostavka je da su ljudi – a u manjoj meri i mnoge druge vrste – razvili želju da pomažu jedni drugima jer je unutar velikih društvenih grupa saradnja bila suštinska za preživljavanje. Budući da su se grupe međusobno nadmetale za resurse, presudna je bila i spremnost da se protivnik osakati, a eventualno i ubije. „Mi smo najdruštvenija vrsta na Zemlji“, kaže socijalni neurolog Džin Deseti s Čikaškog univerziteta, „ali smo i najnasilnija. Imamo dva lica jer su oba bila važna za preživljavanje.“
Vekovima je pitanje porekla dobra i zla i kako se u nama pojavljuju bilo predmet filozofske i verske rasprave. Poslednjih decenija, međutim, istraživači su napravili znatan napredak u naučnom razumevanju onoga što pokreće dobro i zlo. Izgleda da su oba povezana s ključnim emocionalnim svojstvom: empatijom – urođenom sposobnošću mozga da doživi osećanja drugih osoba. Istraživači su ustanovili da je empatija pobuda koja pokreće saosećanje u našim srcima, podstičući nas da pomažemo onima u nevolji. Takođe, istraživanja su nasilno, psihopatsko i antisocijalno ponašanje povezala s nedostatkom empatije, a koji, čini se, proizlazi iz oštećenja neuronskih veza. Ovi novi uvidi postavljaju temelje za režime vežbi i programe lečenja čiji je cilj da se pojača empatija u reakcijama mozga.
