Prošlo je osam godina od kako su mu, nakon velike akcije „Vesti“, saborci, humani ljudi iz ovog kraja i naši čitaoci, u rodnom selu Troštice na padinama Golije sagradili manju kuću, a Miloš Jovanović, teško bolesni ratnik sa Košara, i dalje jedva preživljava i svakodnevno strahuje hoće li ostati bez brašna, svetla i lekova i da li će i ove zime moći da prehrani sebe i sestru Marinu koja takođe ima ozbiljne zdravstvene probleme.
Velika podrška
Do pre godinu dana, u bedi i muci, sa Milošem i Marinom živela i njihova majka Rosa koja je 10. januara izgubila bitku sa karcinomom. Bila im je velika podrška i mnogo će im nedostajati. Donacija od 300 franaka koju im je, uoči Nove 2025. godine i Božića, poslala porodica Alimpijević iz Sent Galena u Švajcarskoj, stigla im je u „minut do dvanaest“, kada su u kući ostali na samo desetak kilograma brašna i dok im je, pošto dugo nisu platili struju, pretila opasnost da ostanu u mraku.
Kupićemo dva-tri džaka brašna, izmirićemo i deo duga za struju, nabavićemo i najpotrebnije lekove, hvala puno plemenitoj porodici Alimpijević iz Švajcarske koja je, kako sam obavešten, ovih dana obradovao još nekoliko nevoljnika u ovom kraju, svaka im čast, bog im dao sreće i zdravlja, ne znam šta bih ja, ovako bolestan i nemoćan, bez pomoći ljudi velikog srca iz belog sveta, već godinama oni mi pomažu da opstanem u ovoj zabiti, ne znam još koliko ću izdržati – priča Miloš.
Kao devetnaestogogodišnjak i aktivni vojnik, Miloš se hrabro borio na Kosovu i Metohiji i do kraja ostao u paklu Košara, ni pedalj ne uzmičući pred nadmoćnijim neprijateljem, a kada se, sav u ranama i opekotinama, vratio u svoje rodno selo i svoju sirotinju, iz koje je krenuo da brani otadžbinu, teško se razboleo. Stizale su ga redom: metaboličke, hormonalne, psihičke i druge bolesti, iako je i bukvalno gladovao, brzo se, sa 70, ugojio na čak 160 kilograma, pa je jedno vreme bio i nepokretan.
Više od svih rana bolelo me je to što mi je država okrenula leđa i što 17 godina nisam imao ni zdravstveno osiguranje, pa sam teško bolestan morao da nadničim i platom svaki pregled i svaki lek. Kad više nisam mogao da izdržim, prestao sam da se lečim, a bolesti su napredovale – priča Miloš i ističe da su mu Vesti i humanitarac Hido Muratović prvi pritekli u pomoć.
Noćima ne spava
Miloš je psihički potpuno pao, često sanja svoje poginule drugove i teške bitke u kojima je učestvovao, galami u snu, traži pomoć i budi se mokar u znoju, nekada samo plače, a nekada je vrlo agresivan, pa sestra Marina i komšije moraju da ga smiruju. Sve je to posledica strahota koje je gledao i koje je preživeo na Košarama.
Ipak nije zaboravljen
Iako je bez ikakvih prihoda i totalni invalid, nesposoban za bilo kakav rad, Miloš od vojske i države ne dobija nikakvu pomoć, ne može da ostvari ni invalidsku penziju, u poslednjih godinu dana znatno je otanjila i pomoć saboraca sa Košara i humane dijaspore što ga je najviše zabrinulo. Tek u oktobru, nakon što je iz Sidneja dobio najpre 600, pa potom još 200 dolara, što mu je omogućilo da kupi ogrev, Miloš se uverio da nije sam i da ipak nije zabravljen što je potvrdila i najnovija donacija iz Sent Galena, nada se da ga i u 2025. saborci i naši čitaoci neće izneveriti.
