Poslednji “taktovi” nove predstave pozorišta Pilipenda ”Ja, Milutin“ ispraćeni su snažnim aplauzom publike, koja je ispunila salu Finiks teatra, u subotu 3. juna, u Melburnu skoro do poslednjeg mesta.
– Hvala vam na podršci! Naše pozorište Pilipenda živi više od 10 godina. Još 2009. smo igrali predstavu “Jazavac pred sudom” i opstajemo zahvaljujući vama – zahvalio se publici Sergej Kožul koji je izveo i režirao monodramu, za šta je zaslužio snažan aplauz.
– Odlučili smo da napravimo ovu predstavu, da je obogatimo muzikom i ovim divnim muzičarima, kojima od srca hvala. Imao sam veliku čast da radim s vama i vi ste zaista obogatili ovo veliko delo, koje smo spremili za vas, našu vernu publiku, a i za nas – bila je Kožulova zahvalnica bendu ”Boza Limunada“, čiji članovi su glumili i izvodili sjajna intermeca između pojedinih poglavlja života Milutina, solunskog ratnika, aktivno prateći njegovu životnu golgotu.
– Još nešto vrlo važno moram da kažem. Mi smo predstavu posvetili jednom našem članu, koji nas je nažalost napustio pre pola godine, Dušku Timarcu. Juče je bilo šest meseci od kada nije više sa nama. Posvećujemo mu ovu predstavu, jer je jedan od osnivača našeg pozorišta. I on je sigurno ponosan na ovo što radimo. Žao nam je što nije s nama, ali nas sigurno odnekud gleda. Dule ovo je za tebe! – rekao je Kožul.
Prolomio se gromki aplauz uz uzvike odobravanja i pozive: “Dođite nam ponovo”, a glumac je uzvratio potvrdno.
Nakon predstave smo kratko porazgovarali sa glavnim akterom.
– Utisci i sa današnje i sa jučerašnje premijere su lepi. Možda smo danas bili malo umorni, ali kad smo videli da večeras ima dosta naroda, bilo je dobro. Kao što uvek kažem, pozorišno delo je jedna živa stvar, i može da bude i ovako i onako. Ali, mislim da smo večeras dobro odigrali, i ja sam zadovoljan. Valjda nas je poneo početak, publika. Meni je zaista zadovoljstvo da idemo iz predstave u predstavu, i ona je sve bolja i bolja, kako smo mi uigraniji. Ovo je naše četvrto igranje. Tako da sam jako zadovoljan. Zato hvala ovim ljudima koji nas podržavaju, a hvala i vama, Vestima na podršci – kroz osmeh priča Kožul.
Kako je prošla premijera predstave sinoć u Kizborou?
– Sinoć je bilo malo skromnije što se tiče posete, ali opet je bilo dobro. Istina, mi koji igramo predstavu uvek znamo šta fali, šta nije bilo najbolje i šta može da se popravi. Mogu iskreno da kažem da je večeras možda bilo jedno, ako ne i najbolje igranje predstave „Ja, Milutin“. Valjda smo i mi u ovih par igranja sazreli.
Koji su dalji planovi?
– Imamo još jedno igranje predstave u Sidneju 10. juna, a zatim ćemo napraviti malu pauzu, i onda otići i u druge australijske gradove. Naime, ovo smo napravili kao određeni eksperiment monodrame i muzike. Nismo bili sigurni kako će narod da reaguje na ovu kombinaciju. Svakako ćemo ići da igramo predstavu u Kanberu, ali nas zovu i iz Adelajda, Brizbejna, Perta. Malo smo rasuti po Australiji, pa je finansijski zahtevno da posetimo sva mesta gde su naši, i zato se zahvaljujem publici. Jer mi ne živimo od grantova, i sve što dobijemo kao pomoć od naše publike, to ide za put i sve ostale troškove. Mi ovo radimo iz ljubavi i nije nam teško.
Da li pozorište planira i novu predstavu?
– Mi uvek gledamo da obradujemo naše ljudi i napravimo nešto novo. Sigurno ćemo raditi nešto novo, a za da malo uživimo u ovo predstavi – veselo će za kraj Kožul.
Plač na sudbinom naroda
Da je srpska zajednica uživala u predstavi „Ja, Milutin“ moglo se čuti nakon završetka monodrame. U razgovorima se čulo da je gluma bila odlična, da je priča izuzetno snažna i ’teška’, nabijena emocijama, što je izazvalo i suze kod pojedinih gledalaca.
– Bilo mi je jako emotivno, jer sam nedavno pročitala knjigu i znala sam šta mogu da očekujem. Mogla bih to da opišem ili definišem, kao plač nad jednom teškom sudbinom našeg naroda, za koji smo i mi, kao narod, odgovorni. I boli me kad gledam, žao mi je što je tako – kaže Tatjana Georgievska, direktorka Srpske škole „Vuk Karadžić“ iz Sent Albansa.
