Na inicijativu Srpsko-američke humanitarne organizacije Spasimo srpsku decu, Srbi i Srpkinje iz SAD prikupili su novčanu pomoć za 18 heroja koji su dušom i telom branili Kosovo i Metohiju 1998. i 1999. godine i učesnike proboja Koridora u Republici Srpskoj. Reč je o borcima 63. padobranske brigade, 125. i 349. motorizovane brigade, 53. graničnog bataljona i 52. bataljona vojne policije i pripadnicima 2. ozrenske brigade i 1. prnjavorske brigade Vojske Republike Srpske.
Za nepunih godinu dana, otkad je pokrenuta akcija pod nazivom „Jedan od hiljadu“, prikupljena su sredstva koja su uz medalje i priznanja dodeljena veteranima u Domu ratnih vojnih invalida u Beogradu. Svečana dodela počela je intoniranjem himne, posle čega je minutom ćutanja odata počast saborcima koji nisu preživeli strahote i borbe. Potom je usledilo predstavljanje heroja koji su dobili pomoć. A ko će dobiti pomoć odlučili su generali, koji su učestvovali u tadašnjim sukobima.
Ponos i nada
Tako su, na primer, iz 549. motorizovane brigade zbog loše materijalne situacije za pomoć izabrana tri vojnika: Dejan Stanković, koji ima dvoje dece, supruga ne radi, a on je povremeno nadničar; Vladimir Jovanović, koji je 1998. prošao svih 13 operacija gušenja terorističkih napada na Prizren i okolinu, a cela porodica mu je nestala te je ostao sam i na ulici bez igde ičega i Saša Milosavljević, koji se borio na svim položajima na KiM posle čega mu je amputirano stopalo, večni vidljivi podsetnik na užas koji je preživeo. Pritom, Saša nije proglašen za ratnog vojnog invalida jer je do amputacije stopala, kao posledice promrzlina, došlo po izlasku iz vojske.
– Mnogo nam znači svaka pomoć, kolika god da je. Lepo je što dijaspora misli na nas, što nisu zaboravili ljude koji su se borili za njih i njihove – kažu heroji 549. brigade, koji nemaju nikakva primanja od države.
Rade šta mogu, snalaze se „jer od nečega mora da se živi“, tako da već znaju na šta će potrošiti dobijenu pomoć – na porodicu i lekove. Na pitanje kaju li se posle svega, uglas odgovaraju „ne“.
– Jesam se pokajao u početku, kad se rat završio – dodaje Jovanović, pa pojašnjava: – To vam kažem iskreno. Kad sam video šta se sve i kako dešava, da nas niko ne spominje, kao da se ništa nije dešavalo… jesam se pokajao. Posle ogorčenosti, ostao je ponos, a ovo danas uliva nadu da nas ljudi vide, da će se nešto promeniti nabolje.
Naš, a svetski čovek
Priče ovih bivših vojnika manje ili više liče na sudbine svih naših junaka kojima je potrebna pomoć dobrih ljudi. Jedan od dobrotvora jeste i biće Miloš Šupica iz Tenesija, koji od 1994, kada je osnovao organizaciju Spasimo srpsku decu, pomaže najmlađim sunarodnicima, ali i porodicama iz Srbije i Republike Srpske. Sada je cilj delovanja proširio i na vojne veterane.
– Ovo je najveća čast koju sam doživeo – rekao je Šupica zastavši nakratko s knedlom u grlu i suzama u očima.
– Srbin sam, odavde sam otišao 1955. godine. Kada je počeo rat u otadžbini, odmah sam pomislio da želim da pomognem svojoj braći, svom narodu. Kažu, heroji su poginuli. Nije istina, vi ste naši heroji. Čast mi je da upoznam ljude, koji su dali krv, izgubili delove tela i na kraju pobedili one koji su nas kao ose napadali – priča zemljak velikog srca čije je udruženje animiralo Srbe u Americi da se uključe u humanitarnu akciju prikupljanja pomoći herojima.
Osim Srba, među donatorima su jedan Grk i sveštenik Ruske crkve. Akcija je zamišljena da bude trajnog karaktera kao godišnja materijalna pomoć borcima, porodicama poginulih junaka, njihovoj deci i mladima u vidu stipendija za školovanje.
– Kad sam počeo ovu akciju, neki borci su se protivili, nekima bilo neprijatno. Rekao sam: „Ja ću to da uradim“! Nadam se da će ovo biti početak da svi u zemlji i dijaspori pomognu našim borcima, jer su oni ti koji najviše zaslužuju ovu pomoć. Mnogo sam ponosan… – rekao je emotivni Šupica i opet zastao sa suzom u oku.
Njemu je, general Vidosav Kovačević, predsednik SUBNOR-a Srbije, ispred boraca na kraju uručio povelju zahvalnosti, dok mu je Republika Srpska poklonila knjigu.
Žalim što se nisam borio
Miloš Šupica živi u SAD duže od 60 godina, a životne energije i entuzijazma mu ne manjka ni danas u 85. godini. Tokom rata pomogao je na različite načine Srbiji i RS.
– Skoro u svaki grad poslao sam kontejner pomoći medicinskog materijala, dovodio ranjenike… Ostaje mi žal što se nisam borio u ratu za otadžbinu. Hteo sam, ali mi je i general Ninković iz Srpske rekao da ću biti korisniji ako pomažem iz Amerike. Ali, gospodine generale, brate moj, meni je i dalje žao što nisam bio na frontu – istakao je čovek koji je plaćao troškove transporta više od 100 ranjenika, obezbedio im besplatno lečenje i lekare, operacije vredne od 100.000 do milion dolara.
Za ranjenike 30.000 obroka
Šupica je napomenuo da je i njegova familija učestvovala u akcijama, supruga na prvom mestu.
– Pitali me jednom iz Kola srpskih sestara kad će moja žena da napravi ručak solidarnosti za parohijane Srpske crkve. Ona im je pismom objasnila da nije pravoslavka, a da je za sedam godina u kući imala 27 teško ranjenih Srba tokom rata za koje je spremila 30.000 ručaka i večera – ispričao je Miloš.
Veliki humanitarac podelio je i priču o pomoći Ratku Mladiću.
– Moja pomoć nije stigla do generala, ali jeste do njegovog sina. Sada, posle skoro godinu dana, obaveštavaju me da imam 30 dana da povučem pare iz banke. Zašto, pitam, poslujemo godinama. Zato što pomažete srpskim teroristima, kaže mi službenica, spomenuvši Mladića. Rekao sam da sam pomogao srpskom heroju, a ne sećam se da ste optužili (Abrahama) Linkolna ili (Roberta) Lija da je terorista, a tukli ste se isto kao na Balkanu. Završio sam s njima za 30 minuta.
Andijev nije zaboravljen
Pomoć je dobila i Ivana, udovica Alberta Andijeva, ruskog legendarnog heroja dobrovoljca.
– Naš pravoslavni brat nam se početkom 1999. pridružio da brani istinu i pravdu. Izgubio je desno oko, ali je nastavio da se bori, a posle rata je ostao u Srbiji i tu se oženio. Nažalost, u martu je preminuo od posledica korona virusa – naveo je general Stojan Konjikovac, ratni načelnik štaba 549. motorizovane brigade u odbrani Paštrika u kojoj se Andijev borio, a za kojeg ima samo reči hvale.
Sad mogu da umrem
Pukovnik Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona, predložio je Jugoslava Zorića za dodelu pomoći. Jugoslav je preminuo u martu pa su pomoć primili njegova supruga i dvojica sinova.
– Ispričaću vam nešto. U februaru 1999. u rejonu karaule Košare Zorić je napunio 21. godinu. U isto vreme u vojsci je bio njegov školski drug Jotić, koji je poginuo na Paštriku. Mi smo se vratili, a Zorić je osećao krivicu. „Kako to ja živ, a moj drug poginuo.“ Sve vreme je, čini mi se, patio. Izdejstvovao je da u osnovnoj školi podignu spomen-obeležje Jotiću. Rekao mi je jednom „da je bilo obrnuto, da sam ja poginuo, Jotić bi meni podigao spomenik“. Kako je ispunio taj zadatak, podigao spomen-obeležje svom ratnom drugu, rekao je: „Sad mogu da umrem.“ I tako je utihnuo – priča pukovnik Šljivančanin.
Iz 53. bataljona pomoć je primio i veteran, čije ime po njegovoj molbi nije otkriveno „jer živi u kosovskoj enklavi pa da ne bi imao problema“. Prijatelj je došao umesto njega…
Neko misli na nas
Vladan Ranković, predsednik Udruženja Herojske 549. motorizovane brigade car Dušan Silni iz Prizrena, ističe da je pomoć dijasporaca nešto novo za borce.
– Zahvalni smo, počastvovani poštovanjem, ali smo i poniženi jer 20 godina niko nije ništa uradio za nas, kao da se nikada nismo borili za ovu zemlju. Tvrdim za svoje saborce, a verujem da je s većinom to slučaj, većina je manje ili više ugrožena. Nemaju lečenje, nemaju za lekove. Borili smo se za ovu zemlju, a SMS porukama se skuplja pomoć za nas. Mi smo se borili protiv šiptarskih terorista koji danas primaju 187 evra mesečno. Mi nemamo ni dinar, nas to boli – priča ogorčeno.
