Na Trgu Svetog Đorđa u Somboru u 18 časova biće održano Centralno državno obeležavanje Dana sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. godine. Prethodno pomen svim stradalima služiće njegova svetost, patrijarh srpski Porfirije. Kako je saopštila gradska uprava Sombora, na ovom događaju će se odati počast svim žrtvama NATO bombardovanja i borcima koji su 78 dana hrabro branili svoju otadžbinu, a prisustvovaće najviši državni zvaničnici, predstavnici Vojske Srbije, MUP-a i verskih zajednica.
Ovaj grad je odabran zato što je bio među prvim urbanim sredinama na koje su pale bombe i ugašeni ljudski životi. Napad 18 članica NATO kodnog naziva „Saveznička sila“ izveden je mimo svih međunarodnih pravnih normi ili odobrenja Saveta bezbednosti UN. Agresija je započela 24. marta u 19.45, a okončana 10. juna 1999. potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu i donošenjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je verifikovan taj dogovor, a Kosovo je, i pored početne ideje NATO, ipak ostalo deo Srbije.
Nepoznat broj poginulih
Ni danas, 24 godine kasnije nije utvrđen tačan broj poginulih civila i vojnika. Procene su da je ubijeno najmanje 2.500, a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi. Od broja poginulih, oko 2.000 su civili, za koje je tadašnji portparol NATO Džejmi Šej prvi put upotrebio izraz koji će kasnije biti sinonim za sva kasnija besmislena stradanja po svetu – kolateralna šteta.
– Koliko ih je umrlo od posledica teškog ranjavanja, od osiromašenog uranijuma, zakasnelih eksplozija kasetnih bombi – teško da će se ikada precizno utvrditi. Srbija još pokušava da se oporavi od ogromnih ekonomskih i društvenih gubitaka. Beograd i drugi veći gradovi, čak i u samim gradskim jezgrima, i dalje žive pored avetinjskih ruševina, uključujući i ruševine važnih vladinih i drugih javnih zdanja koje je razorio NATO. Istovremeno, agresija NATO-a na Srbiju i Crnu Goru uništila je celokupnu arhitekturu bezbednosti i saradnje Evrope i sveta, poništivši Teheran, Jaltu, Potsdam, Helsinki i mnoge druge stubove arhitekture bezbednosti i saradnje u Evropi i svetu uspostavljene na rezultatima Drugog svetskog rata – ocenjuje Živadin Jovanović, nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije i predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.
Posrnuće Evrope
Jovanović ističe da je agresija NATO „paradigma sveobuhvatnog posrnuća Evrope“.
– Bio je to napad na Evropu, njen identitet i autonomiju, na evropsku i globalnu arhitekturu bezbednosti. Ostaće zauvek zapisano da je Evropa 1999. učestvovala u ratu protiv sebe, svoje autonomije i interesa – navodi ovaj iskusni diplomata. Živadin Jovanović ističe da se svi pravni stručnjaci sveta slažu sa ocenom da je napad na SRJ 1999. bio agresija.
– Napad je izvršen bez mandata Saveta bezbednosti UN, kršenjem osnovnih principa međunarodnog prava, uključujući i kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Takođe, a imajući u vidu da Jugoslavija nije predstavljala pretnju nijednoj državi članici NATO-a, rukovodstvo NATO-a je napadom na SRJ prekršilo čak i sopstveni osnivački akt od 1949. godine, dok su zemlje članice NATO-a istovremeno prekršile sopstvene ustave ulazeći u rat bez ovlašćenja svojih parlamenata – naglašava Jovanović.
Zabranjena municija
Prosta računica pokazuje da je NATO tokom vazdušnih napada na Srbiju i Crnu Goru 1999, a prethodno raketiranjem položaja VRS 1995. ispalio toliko projektila sa osiromašenim uranijumom da je ta količina dovoljna da se napravi blizu 170 nuklearnih bombi koje su 1945. bačene na Hirošimu i Nagasaki. Na teritoriju Srbije, na 219 lokacija (površine 23.000 kvadratnih kilometara), bačeno je i oko 37.000 kasetnih bombi zabranjenih po Ženevskoj konvenciji. Od njih je tokom rata poginulo oko 200, a ranjeno više osoba, a po okončanju sukoba, do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore još šest ljudi je stradalo, a 12 ranjeno.
Ogromna materijalna šteta
U 78 ratnih dana na glavnu metu tih udara – Srbiju, ispaljeno je oko 420.000 projektila, odnosno oko 22.000 tona eksploziva, uključujući i onaj sa osiromašenim uranijumom. Procena je i da je tadašnjoj SRJ pričinjena materijalna šteta od 30 do 100 milijardi dolara. U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Uništene su dve rafinerije nafte i petrohemije, u Pančevu i Novom Sadu, srušen Avalski toranj, bombardovane hale, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca, Duvanske industrije u Nišu, ali i Ambasada Narodne Republike Kine.
Prognano 200.000 Srba
Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je 10. juna oko 19.35 ispaljeno pet projektila. Na osnovu potpisanog prekida neprijateljstva – Kumanovskim sporazumom srpska vojska i policija su morale da napuste prostor Kosova. Sa njima je prognano i 200.000 Srba i drugih nealbanaca, a do sada se vratio tek potpuno zanemarljiv broj raseljenih.
Poginula deca
U NATO agresiji stradalo je najmanje 79 dece kojima je, u znak sećanja, u beogradskom parku Tašmajdan, preko puta Crkve Svetog Marka podignut spomenik „Bili smo samo deca“. Spomenik je podignut 24. marta 2000. godine, a simbolično je napravljen kroz lik Milice Rakić – simbola stradanja dece tokom 78 dana agresije. Trogodišnja Milica Rakić je ubijena 17. aprila 1999. u 21.45, dok se nalazila u kupatilu kuće gde je živela sa roditeljima.
Civili bili „legitimni ciljevi“
NATO je u svojoj kampanji imao više direktnih pogodaka na kolone civila, ali i putničke vozove ili autobuse. Kako bi se opravdao za te zločine on je većinu takvih „meta“ nazvao „legitimnim vojnim ciljevima“. Takvim je proglašena i zgrada RTS koja je pogođena 23. aprila 1999. godine. Tada je stradalo 16 radnika ove televizije, a njihove porodice su ubrzo podigli spomenik na kome je krupnim slovima napisano „Zašto?“.
U napadu na putnički voz u Grdelici, 12. aprila, drugog dana Uskrsa, pilot lovačkog aviona je imao dovoljno vremena da uoči da je reč o civilnom cilju, ali je i pored toga ispalio dve rakete. Do današnjeg dana nije utvrđeno koliko je ljudi tada stradalo, jer je od siline eksplozije nekoliko vagona bukvalno sprženo. Na licu mesta je pronađeno devet leševa i još četiri dela ljudskog tela, a mnogi se i dalje vode kao nestali.
