U sećanjima na značajne trenutke našeg fudbala na Petom kontinentu, neizostavna je i jedna utakmica u Melburnu, odigrana krajem šezdesetih godina, u kojoj su se sastali Futskrej Džast i tada vodeća ekipa na tabeli Ringvud Vilhemina. Ovaj susret privukao je veliku pažnju tadašnje jugoslovenske zajednice na ovim prostorima jer, pored toga što su se „plavi“ tih dana vratili u formu, izgubljenu tokom prethodne sezone, u sastavu Džasta pojavila su se dva mladića, samo što su prešli dvadesetu i tek što su stigli iz Jugoslavije.
Bili su to Slobodan Lukić i Dragoljub Utješenović, dovedeni kao talentovani igrači da bi otklonili izvesne nedostatke u igri „plave mašine“. Vremenom, to se i ostvarilo.
Lukić je pre dolaska u Australiju igrao za beogradski nižerazredni Železnik. Zanimljivo da mu je tada trener bio Aleksandar-Aca Jagodić, vrsni trener, fudbalski pedagog i gospodin koji je ostao u pamćenju mnogih poklonika fudbala na ovim prostorima iz vremena kad je vodio Džast i Jugal iz Sidneja. Igrama u Australiji Lukić je zaslužio mnoge komplimente, a jedan od najlepših dao mu je čuveni Rale Rašić, rekavši da je uz Miloša Adamovića najtalentovaniji igrač koji je ikada došao u Džast.
Dragoljub Utješenović je, međutim, već tada bio poznatiji, pošto je već igrao za prvi tim OFK Beograda, tada standarnog člana Prve jugoslovenske fudbalske lige. Dolaskom u Melburn načinio je prvi korak ka slavnoj karijeri.
Prethodnu sezonu Džast je završio na pretposlednjem, 11. mestu, a onda je za trenera došao Zvonimir-Rale Rašić, vratio se možda i najbolji igrač kluba svih vremena Franko Mičić, došli Utješenović i Lukić i sa svim ovim pojačanjima uspeh je bio zagarantovan.
Pošto smo već spomenuli dvomeč sa Ringvud Vilheminom, recimo da je porvi susret završen bez golova, a Džast je u revanšu slavio sa 2:0 golovima Mičića i Zoraje. Na kraju sezone, naš tim je ostvario 12 pobeda, sedam remija i sa samo tri poraza zasluženo osvojio titulu prvaka s bodom prednosti ispred Juventusa.
Kao što smo rekli, Dragoljub Utješenović je u otadžbini od pionirskih dana do prvog tima igrao za OFK Beograd, a došavši 1969. godine u Australiju veliku afirmaciju stekao je u Džastu za koji je igrao pune tri godine, a potom prešao u sidnejski Sent Džordž za koji je od 1971. do 1980. odigrao 312 utakmica. Kasnije je igrao i za ekipu Kui Tam u Hongkongu.
Pored toga što je odigrao deset utakmica u dresu selekcije Viktorije, Utješenović se sjajnim igrama izborio i za poziv selektora Rašića u reprezentaciju Australije za koju je od 1972. i debija protiv Novog Zelanda (3:1) do 1976. odigrao 63 susreta i postigao dva pogotka. Bio je nezamenljiv član državnog tima koji je ušao u istoriju izborivši plasman na Svetsko prvenstvo u SR Nemačkoj 1974. godine. Odigrao je i sve tri utakmice na Mondijalu.
Kad je završio igračku karijeru ostao je veran fudbalu, pa je započeo da se bavi trenerskim poslom i – imao izuzetnih uspeha. Radio je sa Džonijem Vorenom, Raletom Rašićem, Frenkom Arokom, ali i samostalno vodio više ekipa na teritoriji Novog Južnog Velsa – Apiju Lejkard (1988), Paramaru orlove 1997/98. i Bonirig Bele orlove u sezonama 2000. i 2001.
Dragoljub i njegova supruga Aneta imaju sina Sašu, ćerke Tamaru i Kristi i svi srećno žive u Sidneju.
