Poslednjih dana februara ponovo smo, drugi put u ovoj godini, zahvaljujući relativno lepom vremenu i terenskom vozilu humanitaraca i našeg saradnika Hida Muratovića, uspeli da bez pešačenja izađemo do vrha Rogozne i zakucamo na vrata oronule kuće u selu Odojevići u kojoj teško žive Milan i Gorica Acković, siromašni i bolesni brat i sestra, dugogodišnji štićenici našeg Humanitarnog mosta. Lep povod za novu posetu bila je donacija od 200 australijskih dolara koju je Milanu i Gorici iz Melburna u Australiji poslala humana porodica Todorović.
Daleko od grada i ljudi
Posle 200 evra koje su u januaru dobili od anonimnog dobrotvora iz Dortmunda u Nemačkoj ovo im je druga vredna pomoć u ovoj godini. Puno su se obradovali ponovnom susretu sa „Vestima“ i poznatim dobrotvorom kome su odmah rekli da im donacija mnogo znači.
– Dugo nije bilo nikakve pomoći, prošle godine smo se baš namučili i jedva opstali, ali, hvala bogu, ove nam je krenulo i za dva meseca stigle su nam dve donacije koje će nam znatno olakšati život, kupićemo najpre lekove za Goricu i najosnovnije namirnice, izmirićemo i deo duga za struju. Ako šta pretekne, obnovićemo i garderobu. Hvala porodici Todorović, Svevišnjem se molimo da nagradi njihovu dobrotu, ali i humanost svih ljudi iz dalekog sveta koji nam pomažu godinama, da nije ove pomoći ne bi mogli da preživimo u ovoj planinskoj zabiti, daleko od grada i ljudi – priča Milan.
On ističe da mu više od dobijenog novca znači saznanje da nije zaboravljen i sam i da uvek ima dobrih ljudi spremnih da pomognu njemu i njegovoj sestri.
Strašni bolovi
Vredna pomoć iz daleke Australije stigla je usamljenom i jedva pokretnom Božidaru Bošku Beliću, jedinom stanovniku zabite Praštevine na padinama Golije.
– Mnogo mi znači donacija od 100 australijskih dolara koju mi je poslala anonimna dobrotvorka iz Adelajda. Sve će otići za lekove, propala su mi oba kolena i oba kuka, ustajem samo uz pomoć štaka i trpim strašne bolove – priča usamljeni Boško i moli nas da dobrotvorki sa juga Australije prenesemo njegove pozdrave i veliku zahvalnost.
– Nadam se da me dobri ljudi neće zaboraviti i da ovo neće biti moja poslednja donacija. Bez humane dijaspore i ljudske dobrote ovako nesposoban i nemoćan ne mogu da opstanem u ovoj zabiti i dočekam proleće – dodaje Boško.
Bez struje i vode
Siromašni Boško živi u polusrušenom kućerku bez vode i struje i jedva, uz pomoć dobrih ljudi, uspeva da se prehrani, kupi najpotrebnije lekove i obezbedi ogrev za zimu. Tek od polovine prošle godine on je štićenik Humnitarnog mosta „Vesti“.
Nije se pokajao
– Mogao sam da odem Novi Pazar, našao bih neki posao, oženio bih se, imao porodicu i verovatno bolje živeo, ali ljubav prema bolesnoj sestri Gorici (od rođenja ima mentalne probleme) bila je jača. Nisam mogao da je ovako nesposobnu ostavim samu u ovoj nedođiji, da je zveri rastrgnu, grizla bi me savest, patio bih celog života. Od Gorice ne smem da se odvojim ni trenutka, zbog toga ništa ne mogu da radim i zaradim, imamo mali vrt i kravu koju su nam kupili čitaoci „Vesti“. Živim preteško, na ivici golog opstanka, ipak, nisam se pokajao – priča Milan i naglašava da i ubuduće najveće nade polaže u naše čitaoce.
Socijala ni za hleb
Vrednoj donaciji od 150 evra, pristigloj iz Kopenhagena u Danskoj, od dobrotvorke Jelene, poreklom sa severa Crne Gore, obradovala se i porodica siromašnog i teško bolesnog Rama Seferovića, žitelja naselja Zeleni na periferiji Rožaja. Osim glave porodice, nemoćnog Rama, teško bolesni su i njegova supruga Fatima i ćerka Ajša. Probleme sa zdravljem imao je i njihov sin Almin.
– Da nije ove kuće koju su nam pre nekoliko godina sagradili dobri ljudi, mahom čitaoci „Vesti“, pocrkali bi od studi, a da nije povremenih donacija iz dijaspore, poumirali bi od gladi. Teško smo bolesni i nesposobni, naš dalji opstanak zavisi isključivo od sevapa i ljudske dobrote – kaže Ramo.
On nas moli da dobrotvorki Jeleni iz Kopenhagena prenesemo pozdrave i neizmernu zahvalnost.
– Sve će otići za lečenje, svi smo na tabletama i svakog meseca nam je samo za lekove potrebno po nekoliko stotina evra, osim minimalne socijalne pomoći, nedovoljne i za hleb, drugih prihoda nemamo – žali se Ramo i nada se da dobri ljudi neće zaboraviti njegovu porodicu.
